VODA NAŠA NASUŠNA

Odavno su prošli svi „poslednji“ rokovi za završetak postrojenja za prečišćavanje pitke vode, a ispravne vode u Zrenjaninu i dalje nema. Nema više ni izjava čelnika grada da je rešenje „pred vratima“. Očigledno da je postrojenje koje godinama zajedno grade lokalni čelnici (potpomognuti državom) i gospodin Obradović sa svoje tri firme i 6 zaposlenih u jednom stanu, doživelo potpuni debakl. Ova igranka mora konačno da se završi. Svi smo odavno umorni, ali i siti laži, gluposti, obećanja....svega onoga što ova ekipa jedino ume da servira građanima. Nije da nije bilo lepo ali sada je već previše.

Pošto je potpuno jasno da su svi ugovorni rokovi daleko iza nas, da investitor nije ispunio svoje obaveze, a verujte, nemamo više ni para da finansiramo privatnu kompaniju gospodina Obradovića, stvari su potpuno jasne i ugovor se mora raskinuti. Da ne pominjem sada i zakonitost samog ugovora, izmenu zakona da bi se on retrokativno (što svakako nikada i ne može) legalizovao, pa sve do obećanja (opet lažnih) da će postrojenje sam polupati ako do septembra ne bude radilo. Činjenica je da je kraj novembra, da nikakvih analiza nemamo i da je zabrana vode za piće i pripremu hrane i dalje na snazi. Dakle, krajnje jednostavno, posao je propao i to treba jasno reći!

Kada se ugovor raskine, prvo moramo videti šta sa postrojenjem, pošto je u njemu „zarobljeno“ 100 miliona dinara javnog novca. Da bi o eventualnom preuzimanju postrojenja razmišljali, stručna i nezavisna komisija mora utvrditi stepen izgrađenosti, mogućnosti ali i nedostatke. Moraju se utvrditi i eventualna dugovanja „konzorcijuma“ prema trećim licima jer su građani Zrenjanina dali dovoljno para, vremena i strpljenja, da preuzimanje nekih dodatnih dugova nikako nije prihvatljivo. Ipak treba znati da te milione pozajmica nećemo imati odakle naplatiti ukoliko budemo „fendovali“ Obradovićevu imovinu.

Država, kao saučesnik u ovoj trenutnoj situaciji, mora rešiti pozajmicu sa Erste bankom i kreditima koji su gospodinu Obradoviću odavno dospeli na naplatu. To je najmanje što može učiniti nakon svega. Građani Zrenjanina jesu građani Srbije i ne može se država prema nama tako bahato ponašati.

Naravno, pored svega ovoga, nadležna tužilaštva konačno moraju pokrenuti postupke i utvrditi stepen i odgovornost pojedinaca u ovom „poslu“. Tek ako odgovorni budu sankcionisani, možemo se nadati da postoji bar promil pravne države. Takođe, izmenom Zakona o komunalnim delatnostima, koje je Vlada Srbije predložila a zatim Skupština Srbije usvojila, od vode je napravljena roba i to se mora menjati. Naročito jer je Ana Brnabić u nekoliko navrata izjavila da je zakon menjan upravo zbog Zrenjanina.

Voda nije političko već civilizacijsko pitanje, i ona ne može biti roba već predstavlja pravo svakog građanina Srbije, bez obzira na njegovo imovno stanje. Pristup vodi nije bio zabranjivan siromašnima ni u srednjem veku pa ne može ni u Srbiji u XXI veku, a to će se desiti ukoliko dozvolimo da javni vodovodi mogu postati privatno vlasništvo.

Dakle, raskid ugovora, pa da vidimo kako dalje. Glupo je čekati nešto što se nikada neće desiti.

Zašto su naši sindikati neuspešni?

Šta je to što razlikuje prosvetne radnike u Hrvatskoj, i nas u Srbiji? Zašto je tamo moguća sindikalna borba, a ovde gotovo nemoguća? Šta bi mi trebali promeniti kako bi postali uspešni?

Sve ovo, ali i još mnogo pitanja zaokuplja pažnju prosvetnih radnika u Srbiji, u danima dok naše kolege u Hrvatskoj radikalizuju, sada već višemesečni štrajk.

Da bi sagledali sve činjenice (a bez toga se ne može uspešno planirati budućnost) treba da razmišljamo u više pravaca. Prvi aspekt je položaj Hrvatske.  Hrvatska je član Evropske Unije i zakoni su usaglašeni sa onima u Evropi. Hrvatska nema Zakon o štrajku već je pravo na štrajk definisano Zakonom o radu, osim u delatnostima gde bi štrajk, zaista, ugrožavao život i bezbednost, što se uređuje posebnim zakonima. Ipak, iako je zakonski dozvoljena (pod određenim okolnostima) obustava rada tokom  štrajka u školama, zbog zaštite dece (za decu mlađeg uzrasta ili za decu sa poteškoćama u razvoju), škole i zaposleni organizuju posebne oblike zbrinjavanja. Naprosto, štrajk nije uperen protiv roditelja i učenika već protiv odluka Vlade Republike Hrvatske. 

Zbornica gimnazije Vladimir Nazor - Zadar, u štrajku.

Za vreme štrajka zaposleni su na radnom mestu, ili u toku radnog vremena u školi moraju biti bar štrajkački odbori.  Takođe, odrebama Zakona o radu definisano je da dani provedeni u štrajku ne moraju biti plaćeni (delimično ili u potpunosti) ali se to pravo retko koristi. Koliko znam, desilo se jednom pre 15-ak godina, i tada je sindikat iz štrajkačkog fonda nadoknadio zaradu zaposlenima.  Kada se radi o dugotrajnim štrajkovima (poput ovoga koji je u toku), a koji su retkost, država se retko odlučuje na uskraćivanje zarade jer se tada ti dani nadoknađuju , a tada zaposleni moraju dobiti te dane plaćene kao prekovremeni rad (50%) . Državi se tako nešto ne isplati. Da bi štrajk u školama u Hrvatskoj počeo prethodno se moralo pokušati sa mirenjem. Zakon jasno definiše mehanizam najave štrajka, vreme u kome se sa miriteljem (koji se može birati sa liste miritelja) pokušava doći do rešenja. Tek ako mirenje ne uspe donosi se odluka o štrajku. Naravno, mogući su i štrajkovi solidarnosti koji se najavljuju nešto drugačije. Zanimljivo je da o odredbama PKU nema štrajka, odnosno , ne može se tražiti u štrajku više nego što je već definisano. Kako bi se oni ponašali kada ono što je definisano ne bi bilo provedeno? Verovatno niko ne zna, jer su takve stvari moguće samo u Srbiji. Ovde se prava iz PKU ponište Zakonom o budžetu i budžetskom sistemu, a pravo koje je dogovoreno uopšte se ne poštuje (npr. nagrade definisane PKU).

Društvene okolnosti pod kojima se tamošnji štrajk odvija bitno su drugačije nego što je slučaj u Srbiji. U Hrvatskoj je udruženje roditelja podržalo štrajk prosvetnih radnika, ali i sindikati čine sve da se ta sinergija uspostavi.  Takođe, sadašnji štrajk otvara vrata prema celom društvu, na načine na koji sindikati veruju da će im najviše dobroga doneti. Tako je na dan obeležavanja žrtava rata  u Vukovaru, štrajk obustavljen na jedan dan, a zaposleni su sa učenicima prigodno obeležili, za građane Hrvatske, sećanje na taj značajan dan. Da izbegnem eventualne pogrešne kritike na ovaj tekst, ovom prilikom se ne bavim političkim aspektima te priče, već samo govorim o promišljanju sindikata kako obezbediti najširu moguću podršku. Mi to još uvek nismo naučili. Ono na šta se zaposleni u Hrvatskoj žale jednako je onome što konstatuju prosvetni radnici i u Srbiji. Pored ekonomskog aspekta (a on je mnogo bolji u Hrvatskoj nego kod nas) akcenat se stavlja na dostojanstvo prosvetnih radnika, ukazujući da njihov položaj ne sme biti društvena margina jer se bave jednom ključnom delatnošću za razvoj celokupnog društva.  Akcentovanje ovakvog razloga svakako pomaže podizanju podrške štrajku.

Čisto informacije radi, po onome što sam uspeo da pronađem na internetu, prosečna zarada sa VSS u školi iznosi nešto preko 7000 kuna, odnosno nešto ispod 1000 evra. Oni koji imaju određena zvanja mogu dobaciti do 11000 kuna (oko 1500 evra). Najniže zarade početnika bez položenih stručnih ispita kreću se oko 700 evra. Posebnim kolektivnim ugovorom za zaposlene u tamošnim školama definisana su neka prava kojih ovde nema, ili ih bar nema u praksi (Božićne nagrade, regres, topli obrok, dodatak  od 0,5 % na godinu staža...). Zanimljivo je da zaposleni preko 30 godina rada imaju pravo na dva sata manju radnu nedelju ili na uvećanje zarade od 4%.  Treba istaći i odredbe kolektivnog ugovora gde je definisano da se rad subotom plaća 25% više, nedeljom 35% više, smenski rad 10% više... Postoje dodaci definisani za rad u ruralnim područjima, a kako ne bi bilo nedoumica, sve takve škole su jasno pobrojane.  Naknada za bolovanje do 42 dana iznosi 85% njegove prosečne zarade u prethodna tri meseca, a 100% za povredu na radu, i još mnogo toga. Dakle, situacija liči na ovdašnju sa aspekta položaja obrazovanja, ali se prava bitno razlikuju. Od Zakona o radu, prava na štrajk, visine zarade, do odredbi kolektivnog ugovora, položaj prosvetnih radnika u Hrvatskoj mnogo je bolji nego u Srbiji. Zašto se oni onda uspešno bore, a ovde se „snom mrtvijem spava“? Naravno, reč je o ORGANIZACIJI SINDIKATA!

Štrajk u školama Hrvatske trenutno vode dva sindikata, Nezavisni sindikat zaposlenih u srednjim školama Hrvatske i Sindikat hrvatskih učitelja. Unutrašnja organizacija ovih organizacija bitno se razlikuje od one koju “praktikujemo” u Srbiji. Nešto od toga zavisi od zakonskih rešenja, ali mnogo toga i od odluka o unutrašnjoj organizaciji. Sindikati imaju podružnice po školama, a podružnice se formiraju ako ima minimum 5 članova sindikata, i ako to oni žele. Član u jednoj ustanovi automatski je član u svim ustanovama u kojima radi. Ukoliko nema podružnice, član sindikata može postati deo podružnice bilo koje ustanove i na taj način drugačije učestvovati u organizaciji sindikata.  Statuti ovih organizacija definišu županije kao gradivne jedinice. U zavisnosti od brojnosti, županijska povereništva imaju veći ili manji broj članova u oganima sindikata.  Ako sam dobro razumeo zakonske okvire, podružnice pri školama nisu pravna lica, ali im ne treba 15% zaposlenih (kao kod nas) da bi se bavili sindikalnim radom u ustanovi. Podružnice imaju zaseban račun (verovatno podračun) i pečat sindikata. Novac od članarine (1% kao i kod nas) deli se na dva dela. Jedan deo centrali, a drugi na račun povereništava. Zakonom, ali i aktima sindikata, jasno je definisano na šta se može trošiti novac u povereništvima. Lumperajki svakako nema.  Komunikacija sa članstvom daleko je ispred naše. Same vesti o procentima onih koji odbijaju ponudu Vlade Hrvatske, iskazanu čak u decimali, jasno sugerišu uspešnost komunikacije. Na većini sajtova, po otvaranju pojavljuje se link ka aplikaciji sindikata. Očigledno se moderne komunikacije koriste mnogo više nego ovde. Sindikat kome ja pripadam (Nezavisni sindikat prosvetnih radnika Vojvodine) pokrenuo je svoju aplikaciju pre nepunih godinu dana, a od tada, aplikaciju je pokrenuo i Sindikat obrazovanja Srbije. Ostalih za sada nema. Ipak treba reći da ni naša nije još uvek potpuno funkcionalna jer je mali broj preuzeo pa neki odeljci još nisu operativni, a aplikacija  SOS-a  faktički kopira sadržaj sajta, i ništa više. Podružnice imaju jasnu definisanu strukturu i broj poverenika obzirom na veličinu škole. Nisam nigde video kako se ti poverenici plaćaju, ali verujem da se radi o odredbama unutrašnje organizacije, a ne odluke države da ih “uzme pod svoje”. Mi smo prihvatanjem 12% dodatka na platu predsednicima legitimno državu uključili u unutrašnju organizaciju sindikata. To je nedopustivo, i to danas plaćamo.

Dakle, da bi mogli doći bar do prava kojima naše kolege u Hrvatskoj nisu zadovoljne (kamoli više od toga) moramo se drugačije organizovati. Ne kažem da je njihov model najbolji ali je svakako učinkovitiji od našeg.  Sindikati se moraju “profesionalizovati” , drugačije nacionalno organizovati, praviti podružnice a ne pravna lica po školama, omogućiti jasnu kontrolu rada predstavnika sindikata... U Hrvatskoj opoziv poverenika može pokrenuti ¼ odbora, ali i izvršni organi sindikata, kao i predsednik, ali postoji i zakonski okvir kada član tuži sindikat- što je ovde gotovo nemoguće. Sudovi ovde ne znaju ni koji je nadležan u takvim situacijama. Moramo se državi zahvaliti na “daru” koji nam daje i naći unutrašnje resurese kako bi došli u poziciju da se valjano  organizujemo. Ne moežmo pare trošiti na budalaštine a pritom nemati štrajkački fond. Ne možemo 90% ostaviti školi za izlete, ručkove, paketiće… a zvati se sindikat. Ukoliko budemo čekali da nas drugi (Evropska Unija) uvedu u red normalnosti, pitanje je da li će se to ikada desiti. Da li možemo to sami uraditi, više nije ni važno. Ako to ne pokušamo sudbina nam je zagarntovana!

VREME JE ZA NOVO VREME

      U delatnosti osnovnih i srednjih škola postoje 4 reprezentativne sindikalne organizacije. Dve su esnafske (SRPS i UNIJA), a dve su granske (GSPRS Nezavisnost i SOS). Kada sagledamo sve činjenice teško je ipak reći da mi uopšte imamo sindikat. Kako smo ovde došli i šta to treba menjati da bi imali sindikat kakav odgovara vremenu u kome živimo, odnosno potrebama 100.000 zaposlenih na ovom nivou obrazovanja?

    

U prošlom tekstu bavio sam se zakonskim ograničenjima koje utiču na rad sindikata. Danas pišem o odgovornosti nas samih za ovo što nam se dešava, a dešava se nam se to da je svakog meseca sindikat sve slabiji. Možda je najbolji dokaz ove moje tvrdnje prošlogodišnja izmena Zakona o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja. Naime, negde u oktobru 2018.godine sindikati su dobili poziv da uzmu učešće u izradi predloga izmena pomenutog zakona. Nešto više od mesec dana nakon toga, nakon delegiranja pojedinaca i slanja imena naših predstavnika za radnu grupu ministarstvu, Vlada R.Srbije usvojila je predlog izmena bez ijednog sastanka te radne grupe. Država je shvatlia da taj posao može da uradi i bez nas, i da naknadna reakcija sindikata nikako ne može da joj naškodi. Nažalost, vlast je bila u pravu. Ne samo da nismo imali snagu da se ozbiljno tome suprostavimo nego su sindikati prećutali ovu činjenicu i sopstvenom članstvu. Očigledno su shvatili da bi iznošenjem ovoga u javnost doveli do dodatnog osipanja i ovako malobrojnog članstva. Svaki član tada sebi može da postavi pitanje zašto bi bio član sindikata kada država uspešno ignoriše i njegovo postojanje.

Najstrašnije od svega je to što vrh sindikata nije započeo bilo kakvu unutrašnju transformaciju kako se ovo u budućnosti ne bi više dešavalo. Neki će se zapitati zašto se uopšte onda i boriti za ozdravljenje sindikata, ali svi bi morali shvatiti da je sindikat jedini valjan instrument za zaštitu prava i statusa zaposlenih, i da uništavanjem sindikata svi dodatno i konačno stradamo. To se ne sme dozvoliti!

     

Sadašnji trenutak možda najbolje oslikava ona priča o avionu koji pada. Do nekog momenta pilot svojim umećem i snagom motora može sprečiti pad, ali posle prelomne tačke ništa se više ne može uraditi. Verujem da je ta crvena linija našeg pada jako blizu, i da ćutanje i naknadna pamet nikome neće bti od koristi. Zato sve ovo i pišem, nadajući se da će ovi tekstovi doći do dovoljnog broja ljudi koji ne moraju biti saglasni sa mojim predlozima ozdravljenja sindikata, ali svi moramo biti svesni činjenica koje su neupitne.

    Koji je to kvar doveo do strmoglavog  poniranja?

Pored jasnog nesnalaženja u tranziciji iz socijalzma u kapitalizam i potpuno drugačije uloge sindikata, po mom skromnom mišljenju prelomni moment bilo je puštanje države u unutrašnju organzaciju sindikata. Naravno, reč je o dodatku do 12% na zaradu svakog predsednika školske, opštinske, gradske… reprezentativne organizacije. Ovim “darom” država je faktički preuzela kontrolu nad sindikatima. Na vrh sindikata su isplivali najgori, a pravljenje valjane organizacije predstavlja užasno težak, ali i dalje moguć, posao. Ovim “darom” akcenat se sklanja sa rezultata sindikalne borbe na zaštitu “važnih” pojedinaca. Svedoci smo najezde novih funkcionera koji pored dodataka od strane države pokušavaju uživati i benefite dodatne zaštite. Na ovaj način sindikat se, ne samo otuđuje od članstva, već i stavlja na potpuno drugu stranu. Kako očekivati aktivizam pojedinca bez koga sindikat i nije sindikat, kada predsednik dobija pare i zaštitu, a član preuzima sve rizike bilo koje akcije? Zato “lideri” pribegavaju stalnim i skandaloznim štrajkovima, a zatim odgovornost za mali odziv pripisuju “uspavanom” članstvu. Tako se samo zamagljuje i ovako katostrafalna slika, sindikati se osipaju a rezultati izostaju. Zatim sindikati, da bi se bar malo dodvorili članstvu, kupuju podršku ostavljajući najveći deo sindikalnog novca školskim organizacija da bi članovi (od svog novca!) išli na izlete, ručkove…”preko sindikata”. Ukratko, nastavimo li još neko vreme ovako pad je neminovan! Tada će vlast konačno završiti “tranziciju” sindikata u nešto što joj ne može praviti smetnju na putu proklamovanja države kao mesta jeftine i trpeljive radne snage.

Kako se onda organizovati? Po meni, menjati gotovo sve.

Sindikat mora da se organizuje na drugom nivou. Sve može da se uradi pravljenjem nove ili prepravkom neke postojeće organizacije. Oba modela imaju svoje mane i prednosti.

Prvo se moramo zahvaliti državi i vratiti joj dar kojim nas kupuje, a zatim unutrašnjim resursima preživeti dok ne ojačamo dovoljno za uspešnu promenu postojećih zakonskih rešenja (ovo je najveći izazov na ovom putu). Tu prevashodno mislim na drugačije finansiranje sindikata, ali i ništa manje važne izmene Zakona o štrajku, usvajanje Zakona o sindikatima... Svi treba da znamo da sindikati nisu neprijatelji poslodavca, već njegov korektivni faktor. To znači da svuda u svetu poslodavac finansijski pomaže sindikate, ne zato što ih voli već zato što uspešnim socijalnim dijalogom dobija zadovoljnog radnika, veću produktivnost, bolje rezultate…Najbolji model bi bilo finansiranje određenih plaćenih normi na osnovu broja članova. Npr. na svakih 300 članova jedna plaćena norma. Taj novac ide u kasu  sindkata, a zatim sindikat svojom unutrašnjom organizacijom definiše da li mu trebaju predstavnici sa nekim dodatkom u školama ili možda gradski ili regionalni poverenici. Ja sam za poverenike iz dva razloga. Članovi će dobiti bolju zaštitu (mnogo je lakše zastupati interese člana ako poslodavac nije i tvoj poslodavac), a sa druge strane tako bi proaktivno delovali na novu mrežu škola gde će se gasiti pravna lica, a samim tim i sindikati u školama koje bi tako prestale da postoje.

Zatim, republički prosvetni sindikat, opet po meni, treba organizovati na regionalnom principu. U takvoj asocijaciji Vojvodina, Beograd, zatim centralna, južna, zapadna i istočna Srbija treba da budu pravna lica. Unutrašnjom organizacijom regionalnih organizacija svakako treba sačuvati organizacije koje postoje a koje su spremne na drugačiju nacionalnu organizovanost, uz obavezan jedinstven nastup u republičkoj centrali. Tako sprečavamo centralizaciju, a podstičemo kreativnost pojedinaca. U zavisnosti od modela finansiranja regionalnih potreba (da li centrala ili region plaća poverenike, pravnike, kancelarije….) novac se deli najviše na te dve adrese. Statutom svake članice asocijacije, ali i centrale, moraju se definisati prava koja su dostupna svakom članu, nevezano gde se on nalazi. Obavezno se mora uvesti štrajkački fond jer bez njega ni jedan štrajk ne može doneti rezultata. Takođe, moramo shvatiti da je štrajk krajnje oruđe i da on mora praviti štetu poslodavcu a ne članu sindikata.

Sindikat (asocijacija regionalnih organizacija) mora da ima Skupštinu u kojoj sede predstavnici regiona spram broja članova koje predstavljaju. Broj se utvrđuje na osnovu broja članova koji plaćaju članarinu centrali. Predsednika sidnikata, opet po meni, treba birati na direktnim izborima, uz jasna ograničenja Statutom kako nam se ne bi desilo, u Srbiji uobičajno, otuđenje iz ličnih interesa. Za funkciju predsednika, po demokratskom modelu, može da se kandiduje bilo koji član sindikata. Takođe, ograničenje broja mandata  (jedan ili najviše dva) obavezno treba uvesti. Sindikat mora biti apsolutno transparentan kada govorimo o odlukama, finansijama…Koristeći modernu tehnologiju treba imati modele direktne komunikacije članova sa predstavnicima sindikata. Putem tim medija (ali i tradicionalnim načinima) uvesti direktno glasanje na predloge akcija, promena uređenja, izborima za predsednika, organe sindikata…

Dakle, stvari uopšte nisu komplikovane, i to je model koji funkcioše gotovo svuda u svetu, odnosno bar u onom delu sveta gde sindikati predstavljaju upravo ono što trebaju i biti. E sada, ako nas mrzi o ovome i da debatujemo onda je ona crvena linija pređena i pad je neminovan. Uz veru da se to još uvek nije desilo, vas koji ste bili voljni pročitati ove dve strane teksta neću više maltretirati. Ipak, jako je važno da ovo komenatrišete (pozitivno, negativno…) ne samo na blogu već još više na društvenim mrežama koje su trentno jedini model sindikalne komunikacije.

Kako do pravog prosvetnog sindikata?

     Da bi znali kakav nam prosvetni  sindikat treba prvo moramo znati gde se to danas nalazimo i koji su suštinski problemi  u sindikalnom delovanju. Po meni postoje dve vrste problema. Prvi problem  su zakonska rešenja a drugi je unutrašnja organizacija  samih sindikata. Pošto je problema puno, danas pišem samo o zakonskim smetnjama pravljenju zdravog sindikata, odnosno sindikata koji bi mogao uspešno da rešava nagomilane probleme u prosveti. Takođe, ovaj tekst se odnosi na sindikate u osnovnim i srednjim školama i domovima učenika, jer se za njih zasebno utvđuje republička reprezentativnost. Tekstovi o sindikatima u predškolskom ili visokom obrazovanju mogu biti tema narednih pisanja.

Zakon o radu propisuje da se sindikat formira kod poslodavca. Kako je država propisala da je škola poslodavac, jasno je da se sindikati tada najčešće registruju na nivou škole kao zasebna pravna lica. To što je većina sindikalnih organizacija iz škola udružena u neke centrale (regionalne, republičke...) ne menja na stvari, odnosno svaki školski sindikat koji se registruje u nadležnom ministarstvu (ministarstvo rada) mora poštovati zakonske propise vezane za funkcionisanje pravnih lica. To zapravo  znači da svaki školski sindikat  mora predati završni račun i plaćati izradu istih, kao i plaćati takse koje država za taj posao naplaćuje.  Zbog toga određeni procenat sredstava (50 do 90%) koje članovi izdvajaju za članarinu ostaje na školskom sindikalnom računu kako bi se finansirale obaveze prema državi. Tu igranku su neki sindikati rado prihvatili, odnosno ostavljajući veći procenat školskim sindikatima pokušavaju biti “iznad” konkurencije. Naravno, to neminovno znači manje novca za prave sindikalne aktivnosti, odnosno predstavlja sindikalno samoubistvo. Upravo se to danas dešava. 

     Novac koji “pretekne” posle zakonskih obaveza većina školskih sindikata koristi za ručkove, večere, izlete…što takođe nije sindikalna aktivnost a finansira se sindikalnim novcem. Koliko ove stvari “pojedu” novca  koji izdvajaju članovi možda najbolje svedoči činjenica da u nešto manje od 2000 škola i domova učenika postoji bar toliko registrovanih sindikalnih organizacija. Ako uzmemo u obzir samo završni račun koji obično košta od 5 do 10 hiljada dinara, dolazimo do cifre od 10 do 20 miliona dinara koje svake godine uplatimo državi i agencijama, a da to nema baš nikakvog praktičnog značaja za rad sindikata. Na taj način država finansijski uništava sindikate jer umesto da se izdvaja u npr. štrajkački fond mi taj novac dajemo državi. Kada tu dodamo ručkove i večere po školama cifra koja tako bude potrošena verovatno je veća od 40 miliona dinara godišnje!

     To što je škola poslodavac državi koristi i na drugi način.  Najvidljivije je bilo u momentu potrebe za masovnim tužbama zbog nezakonitih obračuna naknada zarada, jer pri ovom zakonskom rešenju zaposleni ne tuže državu (iako zarade i naknade plaća upravo država, a Zakon o radu priopisuje da to plaća poslodavac) već su zaposleni prinuđeni da tuže školu koja sa ovim stvarima nema baš nikavog dodira. Posledice su uobičajno mali broj pojedinačnih tužbi. Takođe, na taj način gotovo je onemogućen princip kolektivne tužbe jer svaki zaposleni tuži drugo pravno lice (školu).

     Rešenje se prevashodno mora tražiti u izmeni zakonske regulative. Ukoliko bi, kao što je slučaj u vojsci i policiji, svi zaposleni bili zaposleni u ministarstvu prosvete tada bi postojale samo sindikalne centrale, a eventualni opštinski, regionalni...nivoi organizovanosti bili bi deo odluke samih sindikata. Mada, niko sindikatima ni danas ne brani da se organizuju na npr. republičkom nivou, da ne registruju školske sindikate, da ne dele novac na više računa… Ali, ukoliko bi se sindikati tako organizovali  (za republičku reprezentativnost i tada je potrebno 10% od ukupnog broja zaposlenih) onda nemaju predsednike u školama  pa samim tim ne učestvuju u radu školskih odbora (mada je to najmanji problem), ne kontrolišu liste za preuzimanja… i najvažnije, niko nema dodatak od 12% na platu. Tu je dar od koga moramo bežati! Tada bi ovakvu organizovanost morale dobrovoljno prihvatiti sve sindikalne centrale jer bi u suprotnom mnogi predsednici sindikata “preleteli”, naravno obmanjujući članstvo (inormisanost je problem unutrašnje strukture pa o tome narednog puta), te otišli kod onih gde bi sačuvali lični benefit. Nažalost, ovo jeste trenutna realnost, bez obzira da li se to nekome sviđa ili ne sviđa, a spremnosti na ovaj korak svih sindikata nema ni na vidiku.

     Kao što sam napisao, 12% jeste kukavičije jaje koje mi uporno grejemo i negujemo. Sindikati, ovakvi kakvi danas jesu, znaju da većinu zaposlenih u članstvu drže predsednici u školama a ne rezultati rada central. Nije ni bitno da li je to posledica sposobnosti, hrabrosti… predsednika ili pak pukog prijateljstva ili nezainteresovanosti članstva. Dakle, dok postoji dodatak na platu predsedniku školskog sindikata koji finasira država, a nema spremnosti svih da se tome odlučno suprostave, od prosvetnih sindikata neće biti ništa! Odnosno, postojaće ovakvi kakvi jesu dok država ne reši da nas sve ugasi. 

     Mišljenja sam da bi demokratskom i transparentnom unutrašnjom organizacijom, uvođenjem poverenika za više škola (koje bi sami plaćali), gašenjem sindikata po školama… mogli doći do resursa za ozdravljenje sindikata. Sigurana sam da bi poverenik koji nije zaposlen kod poslodavca mnogo lakše i snažnije branio pravo svakog člana.  Naprosto, sada člana kod direktora brani neko kome je taj isti director poslodavac. Ako bi to promenili član bi bio zaštićeniji ali sadašnji predsednik školskog sindikata ne bi dobijao ni dinara. Naravno, ako nije dovoljno kvalitetan da baš on bude poverenik sa delimičnom. i celom zaradom iz članarine sindikata. 

Dalje, sindikati nemaju poseban zakon kojim bi se definisao njihov rad. Posle usvajanja novog Zakona o radu najavljeno je usvajanje i Zakona o sindikatima do kraja 2014. godine. To se naravno nije desilo. Sa druge strane postoji zakon koji ograničava rad sindikata, naročito u oblasti obrazovanja. Reč je o Zakonu o štrajku koji sem nas ima svega još nekoliko država na svetu. Tim zakonom onemogućen je istinski štrajk, odnsno obustava rada.  Srbija je potpisnik međunarodnih konvencija koje definišu esencijalne delatnosti u kojima je minimum procesa rada obavezan (bolnice, vatrogasci, vojska, policija…) i u njima nigde nema prosvete. Kako, i na koji način obustava rada u prosveti ugrožava živote stanovništva niko do sada nije dao odgovor. Treba priznati da se sindikati koji danas postoje nisu preterano potrudili da to pitanje isteraju do kraja. Ipak, sve i da to pravo postoji, bez štrajkačkih fondova (opisao sam zašto ih danas nema), ni zakonska mogućnost ne bi dala velike rezultate. Nikada i nigde za vreme obustave rada nema zarade a prosvetni radnici se nalaze u takvom finasijskom problem da čak i kašnjenje cele zarade dovodi do ozbiljnih problema svakoga od nas, a kamoli isplata zarade umanjenje zbog štrajka. Prosvetni radnici moraju da shvate da je štrajk krajnja mera koja se provodi kada drugog rešenja nema, i da se svuda u svetu provodi da bi se obustavom nanela veća šteta posodavcu nego što je zaposleni trpi. Da je drugačije, daje zarada uvek ista, i sam bi doneo odluku o štrajku do penzije.

Na sve ovo treba dodati i set zakona koji uređuju istu oblast (Zakon o radu, Zakon o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja, Zakon o zaposlenima u javnim službama) pa se svake godine dodatno umanjuju prava koje sindikat treba da čuva. Posledice ovog konglomerata zakona dovele su do suspenzije i osnovnih prava definisanih, i onako lošim, Zakonom o radu. To se najbolje vidi u odredbi Zakona o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja kojim se sprečava prijem u stalni radni odnos nakon rada od preko 2 godine na određeno vreme.

Dakle, da bi sindikati ozdravili moraju se menjati zakoni. Sa druge strane, da bi imali snagu da menjamo zakone prvo se sindikati moraju promeniti. Izleti, večere, krompir i polutke… moraju ostati deo prošlosti. Naprosto, okolnosti u kojima su ovakvi sindikati nastajali više ne postoje. Ovo je vreme zlotvorskog neoliberalnog kapitalizma i to vreme će pojesti svakoga ko nije u stanju da mu se suprostavi na valjan način. Ne zaboravite, trenutno je na čelu ministarsva državnnih škola neko ko je u isto vreme vlasnik i privatne škole. Valjda vam je onda jasno za koga on radi!

     Na kraju, sigurno je da postoji još gomila zakonskih problema na koje bi se moralo reagovati ali je to pitanje sposobnosti i volje svih nas. Ta volja će se najbolje videti u broju čitanja i komentarisanja na društvenim mrežama ovakvih tekstova. Ako svako ko ovo pročita prokomentariše na pozitivan ili negativan način ovo što ovde piše, onda ćemo bar znati da nismo potpuno mrtvi i da spasa još može biti. Bude li ćutanja, a ovakvih tekstova je baš malo, to znači da nas mrzi i da pročiatmo dve strane nečega što nas ograničava ili nam daje prostor za bolje organizovanje. Zato ova rečenica i jeste na kraju teksta. Kao i uvek, kolika god sila stoji sa druge strane, uvek je do nas samih.

Kazna strašnija od zločina, a zločin ostao bez kazne!

Ničim izazvana nesreća zadesila je ovaj miroljubiv i pošten narod, narušila sreću i opšte zadovoljstvo svih naših građana. Neverica na licima svakoga od nas i gnušanje nad strašnim činom. Šta je to tako nestvarno moglo da naruši „zlatno doba“ u kome živimo? Pa naravno DETE!

Naslovna vest ovih dana glasi : Učenik osnovne škole napao direktora škole i tvrdim predmetom naneo mu povrede.

Naše zgražavanje se očitava i na Googlu. Prve dve opcije, na upis reči „učenik“ daju samo kvalifikaciju dela nasilja učenika nad direktorom. Očekivano, neće valjda ljudi pretraživati osvojene medalje, uspehe... učenika, kada se zna šta je u rijalitiju zvanom Srbija na ceni. Naravno, nikome (ponajmanje odgovornima za stanje u društvu) neće pasti na pamet da sagledaju celu sliku ovog, ali situacija sa sličnim „ishodom“. Slučaj je privremeno zatvoren privođenjem učenika i određivanjem mesečnog pritvora u Kazneno popravnom zavodu. Što pametovati kada možemo streljati?

Majka učenika kaže da dete boluje od ADHS poremećaja (Attention Deficit Hyperactivity Disorder). Majka takođe kaže da se dete leči i da za 7 godina nije dobila pomoć nadležne institucije. Naravno, izjave majke nisu činjenice dok se ne dokažu.

O stanju ovog učenika, za medije je govorio i dr Aleksandra Kobialka-Novaković

“Kod poremećaja koji ovaj dečak ima deca ne mogu mirno da sede, ne mogu da se igraju jer takvu decu ne drži pažnja. Deca su asocijalna i za poremećaj socijalizacije ne postoji lek osim psihologije. Impulsivnost kod ovakve dece je takođe veoma teško lečiti jer se ne moze dete nakljukati bensedinima i ostaviti da spava ceo dan. U lečenje ovakve dece moraju biti uključeni psiholog, lekar, sociolog, porodica, nastavnici i institucije društva.”

Drugim rečima, očekivati da dete sa ovakvim problemom napravi ovakvu situaciju nije bez osnova. Ako je tako, to je incident, ali se ja plašim da će masa od ovoga napraviti suđenje i linč. Koliko čujem čak su i neki sindikati najavili štrajkove i proteste, očigledno zahtevajući da zaposleni u ustanovama znanja sa sobom na posao nose bar pendrek i biber sprej. Da li je baš to način za rešavanje višegodišnjih problema sa kojima se susreću prosvetni radnici?

Kuće znanja su postale mesta na kojima sve vrvi od vrnjačkog nasilja, gde roditelji tuku nastavnike…, gde niko nije bezbedan. Kako je posao “odgovoran” za razvoj civilizacije postao opasan za sve učesnike? Ovo je baza na kojoj bi trebalo da pravimo strategije, a ne da nosimo pendreke. Ovo je mesto gde institucije treba da postave stvari drugačije, a ne da prisilom i kaznom rešavaju posledice zanemarujući uzroke.

Srbija je do pre neku godinu imala predsednika koji nije znao na kom fakultetu je diplomirao. Srbija danas ima nekoliko ministara u čiju akademsku čestitost ne veruju ni oni koji ih brane. Kada se spustimo po vertikali stvari postaju još apsurdnije. Imamo predsednike opština koji za par meseci završe srednju školu i fakultet. Imamo stručnjake kojima se putevi raspadaju pre nego što su gotovi, trgovi ulaze u rekonstrukcije dan nakon otvaranja….Sve ovo jasno ukazuje da se ovde znanje meri diplomom, a diplomu je moguće kupiti kao i toalet papir. U društvu u kome se znanje ne ceni ne može se ceniti ni onaj koji znanje prenosi. Tako je jednostavno. Naravno, takvo društvo je osuđeno na propast. Koliko god to mnogima izgledalo nezamislivo, nestajali su i veći narodi zbog manjih budalaština koje su radili.

Sa druge strane šokiran sam raznim izjavama po internetu. “Očekivano od deteta kome je otac u zatvoru”; “Tetovirana majka (verovatno je treba spaliti čim inkvizitor dođe, prim.aut) umesto da brine o detetu kupa Nemce za pare”; “Zatvoriti ga za ceo život”….. Naš rov je izgleda ukupan na dnu okeana.

Drage kolege, prijatelji, građani…. imamo li mi snage i hrabrosti da se konačno pozabavimo uzrocima a ne posledicama? Ako možemo dajte da branimo vrednosti ZNANJA jer je to jedini lek. 

Drage kolege sindikalci, možemo li se solidarno, onako kako nam priliči, boriti ZA načela a ne PROTIV incidenata? Ako može, ja sam spreman. Ako ne može, da zatvaramo radnju. Ovako više zaista ne vredi!

Kontrola čistoće

2019. godina i novi protesti u Srbiji. Iz ove rečenice proizilazi da su se protesti već dešavali ali da nisu dali valjane rezultate. U čemu se grešilo i da li su te greške ovog puta ispravljene?

Srbija je danas de facto i de jure država apsolutne vlasti jednog čoveka i jedne stranačke oligarhije. Autokratski vid vladanja izbija iz svake njihove rečenice. Možda je najbolji pokazatelj jedna od poslednjih izjava u kojoj „prvorođeni“ kaže da sa opoziciom neće da priča jer su lopovi (niko ne pita zašto su onda posle 7 godina i dalje na slobodi), ali hoće da priča sa narodom. To upravo i radi, obilazi Srbiju našim parama da priča sa onima za koje smatra da su narod. Njegov narod.To neodoljivo podseća na parolu iz nacističke Nemačke 30-ih godina prošlog veka koja je glasila „Jedan narod, jedno carstvo, jedan vođa“. Naravno da postoji razlika i ona je neupitna. Međutim pitanje je kako bi izgledala vlast ovakvog čoveka da je Srbija moćna, snažna i brojna, a da su međunarodne okolnosti  slične onima iz prošlog veka. Nažalost, on nije izolovani slučaj, takvih autokrata danas ima od Amerike, preko Turske, Mađarske...sve do Rusije. Očigledno je da nešto globalno ne valja. No, da se vratimo nama.

Prvo pitanje koje svi sebi treba da postavimo jeste kako nam se ovo desilo tj. kako nam se ovo stalno dešava? U poslednjih 30 godina generacije su stasale na ulicama Srbije. Od 9.marta 1991. pa sve do danas, na ulicama se šetalo protiv raznih autokrata i uvek nam se posle jednog olakšanja pojavi novi. To jasno ukazuje da je sistem pokvaren i, kako da vam kažem, na pogrešnom putu svaka je stanica pogrešna. Možda je neka izgledala lepše i modernije, možda je bila u cveću a ne u korovu, ali ako je bila na pogrešnom putu ona je pogrešna. Naprosto, tu ne bi smeli da se nalazimo. Možda je tu prva zamka prethodnih 30 godina. Možda se vodilo idejom da je potrebno promeniti vođu, vozača, i da će se sve ono što ne valja srušiti sa njim. To se u praksi tako ne dešava. Politička oligarhija u Srbiji prezasićena je spodobama koje svaka nova vlast rado koristi. Da li je stvar u pogrešnoj proceni, u ideji da su za promenu, bar u početku, potrebni i takvi a kasnije se samo osladi pozicija vladara, ili u lošoj nameri od starta, to je sada nebitno. Važno je da razumemo da se to dešava ako sve prepustimo slučaju. Bilo je pokušaja posle 2000. da se uđe u te pore ali se to brzo okončalo. Svi se sećamo kriznih štabova po firmama, preduzećima i ustanovama ali je izbor kadrova i tada bio loš, bez jasne građanske kontrole. Žeđ za bogatsvom i uticajem i tada je prevagnula i pobedila institucije u nastajanju. Treba li podsećati na političku istoriju Gorana Vesića, Siniše Malog, Rasima Ljaljića...  ili političko preživljavanje pa ponovni uzlet Socijalističke partije Srbije? Dakle, sistem je tada preživeo. Zato nam se ovo danas i dešava. Kako to onda promeniti?

Odgovori na takva pitanja nisu jednostavni. Za odgovore nije dovoljna jedna glava, jedna stranka, jedan vođa, za odgovore treba mnogo veća participacija građana i građanki. Jasno je da bi se vlast srušila padom „prvorođenog“ ali je pitanje šta bi se posle izgradilo? Neman sistema se, po mom mišljenju, mora seći sa kraja, od pipaka. Moramo biti jato pirana a ne ajkula. Moramo detektovati uzroke pre nego što odstranimo posledicu. U suprotnom nevidljiva gangrena će zahvatiti i onaj deo tela koji nije bio problematičan. Moramo biti proaktivni a ne pratiti i vrebati greške sistema. Moramo poći od malog da bi došli do vrha, a to i nije tako teško. Evo Zrenjanin, moj grad, grad velike industrijske tradicije, velikih giganata i bezbrižnog života, danas je grad bez vode za piće, grad sa nepotizmom na svakom koraku kuda vlast prolazi, grad sa zatrpanim saobraćajem, grad bez obilaznice, grad u kome korisnici gradske toplane plaćaju dobrovoljno dodatno penzijsko i invalidsko osiguranje zaposlenima u javnom preduzeću, grad prljave industrije i jeftine radne snage, grad neuređenih škola i vrtića, igrališta koja su opasnija od ulice, grad u kome je radništvo poniženo, povređeno i stavljeno u funkciju opstanka sistema. Ovo su teme oko kojih građani i građanke Zrenjanina treba da naprave konsenzus. To su motivi i iz ovoga proizilaze jasni zahtevi bilo kojoj vlasti. Da prestanemo da budemo PROTIV već da konačno počnemo ZA nešto da se borimo. Politika mora da se vrati bazičnom. Kada se sa mojim komšijama izborim za čistiju ulicu, kolovoz bez kratera, onda smo na dobrom putu. Kada shvatimo da je JAVNO nešto što pripada svima nama onda ćemo izbaciti uljeze iz našeg vlasništva. Kada ustanemo u odbranu prava na čistu vodu a protiv privatizacije vodosnabdevanja (mnogi i ne znaju da je od 7.12.2018. godine voda u vodovodima postala roba na kojoj će kapitalisti da zarađuju) onda sečemo pipke sistemu. Ne vlasti ovoga ili onoga već SISTEMU! Kada mu uskratimo benefite, kada se oslobodimo tereta sužnjeg (a političari nas građane odavno tako doživljavaju) i postanemo gospodari sopstevnih života onda nam se autokrate neće dešavati. To bi značilo da smo prepoznali uzrok i da smo lečili njega a ne posledicu.

Na kraju, opet na protestima. Mislim da je svaki protest važan. On hrabri pojedinca, uverava ga da nije on jedini koji vodi šta se dešava, tera ga da preduzme neophodne korake... ali protest bez jasnog cilja, cilja koji vidi promenu sistema kao vrhunski rezultat kome se stremi, poslužiće kao izduvni ventil i energija će samo splasnuti. Zato se na protestima, naročito van Beograda, akcenat mora staviti na lokalne probleme, na lokalne dripce koji su sve uzurpirali, na one jadne ljude kojima država duguje milione za neisplaćene zarade a seče struju zbog duga od 5 hiljada. Kada na protestima u Zrenjaninu počnu da pričaju ovdašnji zemljoradnici kojima je sistem oteo zemlju da bi razvijao velike kompanije, kada se obrate profesori iz škole koja je morala biti rušena pre 30 godina jer je od azbesta, kada progovore trgovci koji rade u robovlasničkom sistemu... tek onda će to biti pravi i istinski građanski protesti.  Takve, i samo takve proteste podržavam u potpunosti. Kod trenutnih to ne vidim ali ću učiniti sve što je u mojoj moći da se ta slika i motiv okupljanja promeni. U nadi da smo istoriju naučili, vidimo se na ulici.

BUDUĆNOST U KOJU, ZAISTA, VERUJEMO!

     

Zapravo, naše društvo je poslednjih godina postalo avangarda. Ona zatucana, retgoragdna društva, žive po načelima koja su davno skrojena. Kada bi njih pitao, rekli bi da je to jedino moguće. Okupiš najumnije građane da napišu jedan dokument (Ustav) kojim ukazuješ ko si, odakle si i gde si krenuo. Sa našeg aspekta to su dosadna pitanja. Mi smo mi, imamo ime, prezime i adresu. Šta nam još treba? Da mislimo ko smo, kao društvo, u globalu? Bez veze. A gde smo krenuli? To se valjda zna. Većina muškog deo ovdašnjeg plebsa krenuo do prodavnice na pivo. Ženski, opet većina (ta manjina samo zagorčava život), krenuo na kafu i pretresanje sinoćnjih događaja sa Farme, Parova...Kažu, „onaj moj“ se uvek vrati kada je najzanimljivije, a žena sam mu, moram mu skuvati, oprati ...znate već. Ma idila!

      Elem, da se vratimo na ta dosadna društva. Rekoh, najumniji napišu Ustav i pitaju građane (a to treba postati) šta o tome misle. Ako ga građani potvrde, to je to. Zatim, oni manje umni (poslanici i ministri), kroje zakone u okvirima Ustava. Oni ispod njih (ili oni sami), posle zakona donose neka podzakonska akta da bi pojasnili zakon. Suština cele priče je da manje pametni ne mogu preko stava pametnijih! Drugim rečima, zakoni moraju biti u skladu sa Ustavom, podzakonska akta sa zakonom...i tako funkcionišu već vekovima.  

       

Kod nas je, pak, društvo budućnosti. Oni koji su bili pametniji sada to više nisu. Oni koji sede u poslaničkim klupama ne znaju bolje od onih koji propisuju podzakonska akta. Kod nas je fluktuacija pameti na višem nivou. Zato je za nas normalno, a sa stanovišta prvo pomenutih suludo, da zakoni budu u koliziji sa Ustavom, da podzakonska akta budu suprotna zakonima. Uredbama i zaključcima da se vlada, i svi srećni. Da li smo onda pametniji „mi“ ili oni u retrogradnom svetu? Zato i ne čudi da ministarstvo prosvete donese pravilnik koj je suprotan zakonu. Pa neće se valjda držati zakona ko pijan plota? Jeste da su ti isti pre 6 meseci doneli zakon ali su od tada postali pametniji. Što bi sada smarali one u poslaničkim klupama (dasaka nema nigde, ni pod nogama ni u glavi) pa da im objašnjavaju naknadnu pamet? Napišeš, pošalješ, i to važi. Oni neka spavaju. Mislite li da će da se bune? Nema šanse. A što bi se bunili? Ovakvo društvo počiva na poretku u kome jedan misli. Da ne treba onaj ispred prodavnice, sa pivom u ruci, da se pita može li to tako?

      Garantujem, naše društvo ima budućnost! Doduše, negde drugo, ali je ima. Preživeti ovo znači biti spreman za sve. To mu dođe kao pripreme sportista. Prvo trče po planinama da bi posle umeli po ravnom. Nema razlike. A Ustav i zakone da mi lepo manemo. Trošimo vreme da ih pišemo, a već sutra postaćemo pametniji. Kome ti zakoni tada trebaju? Samo su teret.

       Živeli, i ne mislim samo na plebs ispred prodavnice!

Ja, imenom, prezimenom i adresom

(deo grozne i zatucane manjine)

Seciranje školske 2017/18. (Bilo, ne ponovilo se!)

       

Kao nikada do sada, školska 2017/18. krenula je sa “reformskim najavama”. Sa najavama se i završava. Za elaboraciju samo onoga što je Mladen Šarčević izjavio trebalo bi mi 10 strana. Učinak pak staje u jednu reč – ćorak! Nastavni planovi i programi, reforme gimnazija….ostaju nedovršene. Kako će krenuti sledeća godina niko ne zna. Ne zna se čak ni da li će krenuti u svim školama u kojima se sada završava.

      Nova mreža škola radi se u lokalnim samoupravam širom Srbije, ali u apsolutnoj tajnosti. Ono što smo do sada videli potvrđuje strahove da će se taj posao raditi “politički” a ne stručno i na korist javnog obrazovanja. A možda to i jeste cilj? Uništiti javno obrazovanje da bi na zgarištu nikle privatne škole. Nekako smo olako zaboravili da nam je minister vlasnih upravo jedne takve. Kako, i zašto bi on lečio javne škole? Pa tako radi protiv sopstvenih interesa. Svašta se za našeg ministra može reći ali da je budala – to nikako! Nadalje, godina je prošla u najavama “dualnog obrazovanja” kao spasonosnog rešenja za naše obrazovanje i našu privredu. Zašto bi obrazovanje krpilo rupe prošlosti kada bi trebalo da projektuje budućnost? Koja korist od toga? Jedino jeftina radna snaga, ništa drugo! Sigirno je da bi svako mogao dodati po jedan “ćorak” koji je od strane nadležnih institucija ispaljen u proteklih 9 meseci, ali da se sada na ovom zaustavim. Možda u nekom nastavku…

     

      Ono što se nastavilo jeste katastrofalan materijalni položaj zaposlenih. Plate ispod proseka  i izostanak svega onoga što se država obavezala još 2015. godine. Prvi put u istoriji se desilo da svi, ali svi, dobiju neki novac za Novogodišnju ili Božićnu nagradu, svi osim prosvetnih radnika. A eto, samo je mi imamo definisanu u kolektivnom ugovoru. Zabrana zapošljavanja traje već petu godinu i gotovo 20 hiljada naših koleginica i kolega rade kao stručna lica na upražnjenim radnim mestima, ali bez bilo kakve sigurnosti. To (nesigurnost) najboje shvatamo čitajući ZOSOV, odnosno mogućnosti ministra, a samim tim politike u školskom sistemu. Eto, od svega samo je to uznapredovalo!

    Na kraju ostaju sindikati. O njima (nama) je sve već rečeno. Razjedinjeni , sa najlošijim kadrovima na najodgovornijim mestima, nezainteresovani, a neko bi reko i pojedinci protežirani od strane države. Broj sindikalnog članstva opada, a svi zajedno klizimo ka apstinenciji. Nažalost, u toj apstinenciji dočekaćemo i kraj bilo kakvog organizovanog otpora, a kao pojedinci smo totalno nemoćni. Propustili smo šanse da se udružimo, da sarađujemo sa sindikatima iz drugih delatnosti, a bilo je idealno vreme. Propustili smo da jasnom akcijom nateramo državu da prestane da nas potkrada, a umesto toga sada su hiljade kolega na sudovima. Propustili smo priliku da se organizovano i zajedno borimo za regres i topli obrok, za prava koja smo potpuno zaboravili. Propustili smo da svi zajedno podsetimo državu da korekcije do minimalca nisu deo plate i da je to nezakonito, a da se tako potkradamo za ogroman novac. Štrajkovi su postal sami sebi svrha, jedinu korist imaju “lideri” uljuljkani u svoje veličine, dok svi stradamo. Da li ćemo se probuditi, videti da smo odavno prestali da budemo društvena elita i da smo osvanuli na marginama ? Da li ćemo naučiti da razjedinjeni ne možemo ništa, ili ćemo i dalje ostati autistični, zavisi samo od nas. Od nas zavisi i naša budućnost, ako je uopšte vidimo!

Kako je laž postala otporna na istinu?

       

Kako da vam kažem, došlo je novo doba. Pojave kao što su laž, prevara, obmana, vređanje intiligencije...postale su otporne na dosadašnje lekove. Nisu više osetljive na istinu, moral, obraz, čast, poštenje...toliko su mutirale da im, ni terminološki, više ne odgovaraju dosadašnji nazivi.  Vreme je za nove.

Eto, juče smo u Zrenjaninu pravili špalir naprednim građanima našeg grada. Špalir je bio neobičan,  avangardan...a tako i mora u gradu u kome ništa nije normalno. Špalir se sastojao od 500 balona (flaša od 6l) napunjenih „Zrenjaninskom osom“, vodom autentične boje, ukusa i mirisa. Receptura je strogo čuvana tajna u našem JKP Vodovod i kanalizacija. Niko to ne ume bolje od njih. Elem, ti baloni su bili deo počasti i zahvalnosti za sva obećanja koja smo dobili, ali i sramežljiva poruka da bi mi malo nešto drugačije. Razmazili smo se, nemam šta da krijem. Čuli smo (za sada nepotvrđeno) da u nekim gradovima voda nema  boju, ali ni ukus ni miris. Zapanjujuće! Kako li to izgleda? Mi bi malo to da probamo.

Kako obično biva sa strogo čuvanim tajnama tako i juče, samo sat vremena nakon pomenutog špalira stigla je vest da nas nisu zaboravili. Kažu, osluškuju naše želje pa su unapred znali šta nam treba. Orvelova „policija misli“ živi u našem vremenu. Našoj sreći nema kraja. Živele naše velike vođe!

        Tim dopisom o kome vam pišem, u samo nekoliko rečenica, uspeli su da obesmisle laž, prevaru, obmanu, intiligenciju, kretenizam, idiotariju... Sve je to postalo jedno veliko ništa!

Da ne dužim, stigao je dopis od „konzorcijuma“  koji čine Sinerteck, Grupo Zilio Spa i Grupo Zilio d.o.o. Pomenuti „konzorcijum“ sedi na istoj adresi. Verovatno zbog lakše prepiske. Pomenutim kompanijama koje čine „konzorcijum“ upravlja ( i kao odgovorno lice u pravnom licu za potrebe kredita kod Erste banke (misionarskog društva)) samo jedan čovek, izvesni gospodin Obradović.  Verovatno da se uštedi na troškovima, kraće traju sastanci „konzorcijuma“, sve odluke su jednoglasne... naprosto uspešan model. To je ono što se iz dopisa ne vidi, ali se zna. Ne samo zna, već postoje papiri koji to potvrđuju. Banka je tu u misionarskoj ulozi. Kako su saopštili, oni su su dali kredit Obradovićevom ličnom konzorcijumu jer im je „interes da građani Zrenjanina piju ispravnu vodu“ (ne znam gde se nalaze oni aplauzi u stikerima). Nadalje, na prvi pogled (autentičan dopis medijima u JPG prilogu) vidi se da štede na još mnogo toga. Na primer, zašto trošiti toner da štampaš memorandum, zaglavlje? Zašto trošiti pare na pečate, potpise (kada jedan čovek treba da troši svoju hemijsku olovku na tri potpisa? Kako bi to i izgledalo?), pa opet na toner da se štampa, ako svi sve znamo? Domaćinski! Treba dodati da se u domaćinsko poslovanje može svesti i privatna mail adresa sa koje se šalje. Neće valjda za taj „konzorcijumčić“ otvarati zasebenu mail adresu? Šta, to ne košta ništa? Kako to?

         U istom word tekstu, prebačenom u nekom „online“ konvertoru, piše sve ono što tera na razmišljanje. Ne, neee... ne mislim da o tome treba razmišljati, ma jok, mislim na traženje novih terminoloških rešenja! Tu piše, da su se oni (konzorcijum), sastali sa predstavnicima Grada Zrenjanina (sa kim?), predstavnicima Vlade RS (opet, sa kim?), i predstavnicima banke (šta će oni tu? Ja još nikad nisam vodio banku u šoping kada podignem kredit). Na tom tajnom sastanku (da nije valjda bi neko iz Vlade RS, ili Grada Zrenjanina obevestio javnost o ishodima), kažu da su se „svi učesnici složili sa modelom rešavanja problema“.  Bravo, samo, možda sam dosadan, ali KOJIM MODELOM? Mislim, dosadašnji model im nije prošao jer posao nije radilo javno preduzeće. Nije to slučajno, to znači da poslom vezanim za zadovoljenje elementarne potrebe svakog živog stvora (vodom) mora da se bavi preduzeće koje je u VLASNIŠTVU tih građana. Mislim, javno preduzeće valjda to znači. Mi, građani smo vlasnici! Kako onda „dogovoren model“, a ne pitaš građane?

Kažu, nadalje, da će opet biti probnog rada? Pa ni prošli se nije desio. Mame mi, Dević tako kaže. A onda, kada se on „završi“ doći će do kupoprodajnog ugovora između investitora ( banka, konzorcijum ili neko treći, niko ne zna) i kupca. Možda sam budala, ali ko je kupac? Ako sam ja, bar da znam. A ja sam kupac i ako je kupac grad ili država. Jedino nisam kupac ako je neko „treće lice“ kupac pa nam da u koncesiju. Mislim, to bi next level, ni to ne mogu terminološki da odredim. To bi značilo da neko uzima pare, a mi vlasnici. Jbt. kako bi se to zvalo? Uznapredovalo javno-privatno partnerstvo? Kakav bi to mutant bio? Da bar budemo poznati!Budalaštinu da je sve novo, sjajno, uspešno, a na reč pisca (ne znamo ko je) neću ni da trošim vreme. Eto, napisah a ne znam terminologiju. Pomoć? 

      Nego, kada sam već tu, radi li tužilaštvo na ovom parčetu kopna? Bar neko? Možda sam prespavao jer se sećam da je neko pominjao da postoji.

      A da, pitaćemo, već koliko sutra, GDE JE PISANO SAOPŠTENJE, KO JE UČESTVOVAO U PREGOVORIMA OD STRANE GRADA, VLADE RS, KOJI JE TO MODEL O KOME SU SE DOGOVORILI, I KO JE PRODAVAC A KO KUPAC. Pitaćemo svašta JER SE NAS TIČE!

     Kada dobijemo odgovor, ja ću im kupiti pečat. Valjda i pravosuđe do tada vaskrsne.

Dević Independent Trading

     

U jednom gradu, neko nepoznat javnosti, poveže se na vodovodnu mrežu i pusti „nešto“ u istu. Nadležni kažu da nemaju pojma šta je to nepoznato lice pustilo u slavine 100.000 žitelja tog grada. To ne kažu u nekoj verbalnoj komunikaciji već napišu u zvaničnom dopisu. U tom gradu tužilaštvo još ništa ne radi a odgovorni i dalje sede na istim mestima. Naučna fantastika? Scenario iz Mućki? Nema serije, nema fantastike, TO JE ZRENJANIN!

        U pisanom odgovoru, na zahtev po Zakonu o pristupu informacijama od javnog značaja, direktor JKP Vodovod i kanalizacija kaže da NIKADA postrojenje nije pušteno u probni rad. Ko bi se sada setio bar 100 izjava u medijima u kojima su tvrdili suprotno? Nadalje, on (direktor, Ivan Dević) kaže da je ipak neko nešto pustio u vodovodnu mrežu, a on, direktor,  ne zna šta. Verovali ili ne! Moram  zalepiti odgovor, jer ko bi mi poverovao? Odgovor je zaveden pod brojem 1651 od 27. aprila 2018. godine.

         Drugim rečima, neko (a možemo da nagađamo ko) je imao pristup vodovodnom sistemu u Zrenjaninu i pustio “nešto”. Šta je to “nešto”, direktor vodovoda kaže da ne zna! Eto, možda sam ja  budala, ali zar direktor vodovoda nije odgovoran za ono što teče našim slavimama? Šta da je taj "neko" pustio cijanid? Ko bi bio kriv da je neko stradao? Verovatno mi koji im ne damo mira tražeći odgovore. Ko bi drugi? Kazaće da je voda zabranjena za piće pa kako da se neko otruje? Nisu čuli gradonačelnika koji kaže da on pije tu vodu? A možda su ga i čuli ☺ Da sam na njegovom mestu...

       I tako dolazimo opet na početak priče. Mi tražili da nam kažu šta kupuju, a oni kažu "nemamo pojma!" Šta onda od njih više tražiti i očekivati? Ostavke i krivična odgovornost bi bilo jedino časno i pošteno. Samo, gde naći odgovoronost, čast i poštenje u lokalnoj vlasti u Zrenjaninu?

      Zamorčići ili građani, videće se uskoro na ulici. Svi uvek dobiju ono šta zasluže.

Pecanje na bućku

     Stvarni problemi su gurniti u stranu. Zrenjanin se ponovo nalazi u 1941. godini. Fašisti i antifašisti, monarhisti i komunisti. Ponovo jedni protiv drugih. Jednako kao i tada, prepleteni zatucanošću i ekstremizmom.

    Pisao sam već, po meni je svo ovo dobro osmišljeno zezanje. Veliki i mali Srbi, odanost idealima kojih odavno više nema. Postiđen nad pethodnom rečenicom mogu samo da konstatujem da to ovde uvek prolazi. To seme ovde uvek klija! No, ta igra ima i svoja pravila. Što je veći nacionalizam na tacni, to je veća prevara u najavi. Pripadnici vladajuće kaste, operisani od ideologije, ujedinjeni samo oko profita, satkani od lažnih monarhista i republikanaca, liberala i levičara... očigledno se spremaju za veliku igru, za veliki novac. Odgovor se nameće sam po sebi, to je pitanje pijaće vode! Naravno, ne isključujem da ima neki procenat onih koji pitanju promene imena grada pristupaju spram svojih političkih uverenja. Siguran sam da podrška određenih lokalnih tajkuna znači svima koji su u ovo upleteni, naročito kada znamo da će se zbog bolesti Gorana Kneževića uskoro morati iskristalisati novi lokalni vožd. Međutim, lova je lova. Lako će se oni dogovoriti ako novca ima. A biće ga, ako se mi upecamo!

    

     

     Dalekog februara 2015. potpisan je ugovor o izgradnji postrojenja za prečišćavanje vode. Posao je dobila izvesna Zillio grupa. Već tada se spekulisalo o stvanim vlasnicima kompanije jer je gotovo nemoguće pronaći neko slično postrojenje koje je ta firma izgradila. Za tu namenu, pomenuta firma  dobila je i besplatno zemljište. Elem, ugovorom je definisano da ispravna voda u naše česme stiže u roku od 8 meseci. Pritisak javnosti bio je izražen. Dva velika protesta organizovana u danima kada je taj posao, po ugovoru, morao biti završen, i bezbroj obećanja vlasti kako je rešenje pred vratima. Išlo se toliko u apsurd da su predstavnici grada postavili dve kamere koje su uživo prenosile radove na izgradnji postrojenja 😊 Od tada je prošlo više od 3 godine, vodu i dalje nemamo. Ostalo je zabeleženo da su se, godinu dana posle isteka obaveze po ugovoru, lokalni čelnici hvalili da "posao ide očekivanom dinamikom". Kakva je to očekivana dinamika ako je ugovorom drugačije definisana? Zaista nestvarno zvuči. Krajem prošle godine obajvljeno je da je posao okončan. Dva puta je sistem probno puštan u rad i oba puta je došlo do pucanja mreže. Te smo vikende provodili štrokavi, nemajući ni tu neispravnu vodu za umivanje. I onda su svi ućutali. Igra je počela!

      Grad je ugovorom dao resurse a pomenuta kompanija je trebalo da prečisti vodu i da je prodaje građanima. Za sve one neupućene hoću da naglasim da nije šala ovo što ću napisati. Zakon o komunalnim delatnostima ZABRANJUJE da se tim poslom bavi privatna kompanija. Snabdevanje građana vodom, po zakonu, može vršiti samo JAVNO PREDUZEĆE, preduzeće u apsolutnom vlasništvu građana. Dakle, fabrika je izgrađena, ali dozvolu NIKADA NE MOŽE DOBITI! Naravno, niko nije odgovarao. Mnogi smatraju da se radi o nesposobnim ljudima koji nisu pročitali zakon. Ja mislim drugačije! Jako dobro su ga pročitali i radeći ovo što su uradili doveli su grad u poziciju da direktnom pogodbom otkupi postrojenje! Dakle, nema drugih ponuda, kupuje se to što je izgrađeno. Kako (po kom zakonu?) i po kojoj ceni ostaje misterija. 

    Ugovorom je bilo definisano da je tehničko održavanje u nadležnosti privatnog partnera. Drugim rečima, nemamo uvid u to kako se postrojenje gradilo. Da li su u njemu sve nove komponente, ili ima i polovnih? Koliko delova ima garantni list? Takvih pitanja je milion! Jedino je bilo važno da voda (na izlalzu iz postrojenja) bude u granicama prihvatljivih parametara, i pitanje koliko će kubik vode koštati. To sada nisu ključna pitanja!

    Znate, kada sedate u taksi on vas prevozi od tačke A do tačke B. Ne interesuje vas da li će sutra motor da mu otkaže, da li su amortizeri pri kraju, startuje li na -10... Ne tražite od taksiste servisnu knjižicu automobila. Kada KUPUJETE auto onda sve to tražite na uvid! Sve kontrolišete! Tek tada možete da kažete koliko bi to platili, koliko to vredi. To mi danas radimo. Kupujemo postrojenje! Vlast bi sada da preskočimo taj posao. Izgrađeno, kupljeno i teraj dalje. U medijima se pominje cifra od oko 8.5 miliona eura. Sa druge strane neki stručnjaci govore o više nego duplo manjoj vrednosti. Vlast  insistira da se posao što pre završi. Da se na sledećoj sednici, dizanjem ruku, kupi mačku u džaku. Mačka koju svi moramo da negujemo. Takođe, ne znamo kakav ugovor vlasnici postrojenja imaju za odlaganje nus proizvoda prečišćavanja vode. Gde se odnosi mulj? Ma, previše je pitanja bez odgovora da bi znali vredi li čemu to postrojenje, a kamoli da li smo spremni da ga kupimo. Otuda i lažna dilema i nametnuta priča o imenu grada. Bar po meni.

    Da li ćemo se i dalje pecati na „bućku“ pokazaće vreme. Upecamo li se sada, ostaćemo somovi do kraja života!