Seciranje školske 2017/18. (Bilo, ne ponovilo se!)

       

Kao nikada do sada, školska 2017/18. krenula je sa “reformskim najavama”. Sa najavama se i završava. Za elaboraciju samo onoga što je Mladen Šarčević izjavio trebalo bi mi 10 strana. Učinak pak staje u jednu reč – ćorak! Nastavni planovi i programi, reforme gimnazija….ostaju nedovršene. Kako će krenuti sledeća godina niko ne zna. Ne zna se čak ni da li će krenuti u svim školama u kojima se sada završava.

      Nova mreža škola radi se u lokalnim samoupravam širom Srbije, ali u apsolutnoj tajnosti. Ono što smo do sada videli potvrđuje strahove da će se taj posao raditi “politički” a ne stručno i na korist javnog obrazovanja. A možda to i jeste cilj? Uništiti javno obrazovanje da bi na zgarištu nikle privatne škole. Nekako smo olako zaboravili da nam je minister vlasnih upravo jedne takve. Kako, i zašto bi on lečio javne škole? Pa tako radi protiv sopstvenih interesa. Svašta se za našeg ministra može reći ali da je budala – to nikako! Nadalje, godina je prošla u najavama “dualnog obrazovanja” kao spasonosnog rešenja za naše obrazovanje i našu privredu. Zašto bi obrazovanje krpilo rupe prošlosti kada bi trebalo da projektuje budućnost? Koja korist od toga? Jedino jeftina radna snaga, ništa drugo! Sigirno je da bi svako mogao dodati po jedan “ćorak” koji je od strane nadležnih institucija ispaljen u proteklih 9 meseci, ali da se sada na ovom zaustavim. Možda u nekom nastavku…

     

      Ono što se nastavilo jeste katastrofalan materijalni položaj zaposlenih. Plate ispod proseka  i izostanak svega onoga što se država obavezala još 2015. godine. Prvi put u istoriji se desilo da svi, ali svi, dobiju neki novac za Novogodišnju ili Božićnu nagradu, svi osim prosvetnih radnika. A eto, samo je mi imamo definisanu u kolektivnom ugovoru. Zabrana zapošljavanja traje već petu godinu i gotovo 20 hiljada naših koleginica i kolega rade kao stručna lica na upražnjenim radnim mestima, ali bez bilo kakve sigurnosti. To (nesigurnost) najboje shvatamo čitajući ZOSOV, odnosno mogućnosti ministra, a samim tim politike u školskom sistemu. Eto, od svega samo je to uznapredovalo!

    Na kraju ostaju sindikati. O njima (nama) je sve već rečeno. Razjedinjeni , sa najlošijim kadrovima na najodgovornijim mestima, nezainteresovani, a neko bi reko i pojedinci protežirani od strane države. Broj sindikalnog članstva opada, a svi zajedno klizimo ka apstinenciji. Nažalost, u toj apstinenciji dočekaćemo i kraj bilo kakvog organizovanog otpora, a kao pojedinci smo totalno nemoćni. Propustili smo šanse da se udružimo, da sarađujemo sa sindikatima iz drugih delatnosti, a bilo je idealno vreme. Propustili smo da jasnom akcijom nateramo državu da prestane da nas potkrada, a umesto toga sada su hiljade kolega na sudovima. Propustili smo priliku da se organizovano i zajedno borimo za regres i topli obrok, za prava koja smo potpuno zaboravili. Propustili smo da svi zajedno podsetimo državu da korekcije do minimalca nisu deo plate i da je to nezakonito, a da se tako potkradamo za ogroman novac. Štrajkovi su postal sami sebi svrha, jedinu korist imaju “lideri” uljuljkani u svoje veličine, dok svi stradamo. Da li ćemo se probuditi, videti da smo odavno prestali da budemo društvena elita i da smo osvanuli na marginama ? Da li ćemo naučiti da razjedinjeni ne možemo ništa, ili ćemo i dalje ostati autistični, zavisi samo od nas. Od nas zavisi i naša budućnost, ako je uopšte vidimo!