Kako do pravog prosvetnog sindikata?

     Da bi znali kakav nam prosvetni  sindikat treba prvo moramo znati gde se to danas nalazimo i koji su suštinski problemi  u sindikalnom delovanju. Po meni postoje dve vrste problema. Prvi problem  su zakonska rešenja a drugi je unutrašnja organizacija  samih sindikata. Pošto je problema puno, danas pišem samo o zakonskim smetnjama pravljenju zdravog sindikata, odnosno sindikata koji bi mogao uspešno da rešava nagomilane probleme u prosveti. Takođe, ovaj tekst se odnosi na sindikate u osnovnim i srednjim školama i domovima učenika, jer se za njih zasebno utvđuje republička reprezentativnost. Tekstovi o sindikatima u predškolskom ili visokom obrazovanju mogu biti tema narednih pisanja.

Zakon o radu propisuje da se sindikat formira kod poslodavca. Kako je država propisala da je škola poslodavac, jasno je da se sindikati tada najčešće registruju na nivou škole kao zasebna pravna lica. To što je većina sindikalnih organizacija iz škola udružena u neke centrale (regionalne, republičke...) ne menja na stvari, odnosno svaki školski sindikat koji se registruje u nadležnom ministarstvu (ministarstvo rada) mora poštovati zakonske propise vezane za funkcionisanje pravnih lica. To zapravo  znači da svaki školski sindikat  mora predati završni račun i plaćati izradu istih, kao i plaćati takse koje država za taj posao naplaćuje.  Zbog toga određeni procenat sredstava (50 do 90%) koje članovi izdvajaju za članarinu ostaje na školskom sindikalnom računu kako bi se finansirale obaveze prema državi. Tu igranku su neki sindikati rado prihvatili, odnosno ostavljajući veći procenat školskim sindikatima pokušavaju biti “iznad” konkurencije. Naravno, to neminovno znači manje novca za prave sindikalne aktivnosti, odnosno predstavlja sindikalno samoubistvo. Upravo se to danas dešava. 

     Novac koji “pretekne” posle zakonskih obaveza većina školskih sindikata koristi za ručkove, večere, izlete…što takođe nije sindikalna aktivnost a finansira se sindikalnim novcem. Koliko ove stvari “pojedu” novca  koji izdvajaju članovi možda najbolje svedoči činjenica da u nešto manje od 2000 škola i domova učenika postoji bar toliko registrovanih sindikalnih organizacija. Ako uzmemo u obzir samo završni račun koji obično košta od 5 do 10 hiljada dinara, dolazimo do cifre od 10 do 20 miliona dinara koje svake godine uplatimo državi i agencijama, a da to nema baš nikakvog praktičnog značaja za rad sindikata. Na taj način država finansijski uništava sindikate jer umesto da se izdvaja u npr. štrajkački fond mi taj novac dajemo državi. Kada tu dodamo ručkove i večere po školama cifra koja tako bude potrošena verovatno je veća od 40 miliona dinara godišnje!

     To što je škola poslodavac državi koristi i na drugi način.  Najvidljivije je bilo u momentu potrebe za masovnim tužbama zbog nezakonitih obračuna naknada zarada, jer pri ovom zakonskom rešenju zaposleni ne tuže državu (iako zarade i naknade plaća upravo država, a Zakon o radu priopisuje da to plaća poslodavac) već su zaposleni prinuđeni da tuže školu koja sa ovim stvarima nema baš nikavog dodira. Posledice su uobičajno mali broj pojedinačnih tužbi. Takođe, na taj način gotovo je onemogućen princip kolektivne tužbe jer svaki zaposleni tuži drugo pravno lice (školu).

     Rešenje se prevashodno mora tražiti u izmeni zakonske regulative. Ukoliko bi, kao što je slučaj u vojsci i policiji, svi zaposleni bili zaposleni u ministarstvu prosvete tada bi postojale samo sindikalne centrale, a eventualni opštinski, regionalni...nivoi organizovanosti bili bi deo odluke samih sindikata. Mada, niko sindikatima ni danas ne brani da se organizuju na npr. republičkom nivou, da ne registruju školske sindikate, da ne dele novac na više računa… Ali, ukoliko bi se sindikati tako organizovali  (za republičku reprezentativnost i tada je potrebno 10% od ukupnog broja zaposlenih) onda nemaju predsednike u školama  pa samim tim ne učestvuju u radu školskih odbora (mada je to najmanji problem), ne kontrolišu liste za preuzimanja… i najvažnije, niko nema dodatak od 12% na platu. Tu je dar od koga moramo bežati! Tada bi ovakvu organizovanost morale dobrovoljno prihvatiti sve sindikalne centrale jer bi u suprotnom mnogi predsednici sindikata “preleteli”, naravno obmanjujući članstvo (inormisanost je problem unutrašnje strukture pa o tome narednog puta), te otišli kod onih gde bi sačuvali lični benefit. Nažalost, ovo jeste trenutna realnost, bez obzira da li se to nekome sviđa ili ne sviđa, a spremnosti na ovaj korak svih sindikata nema ni na vidiku.

     Kao što sam napisao, 12% jeste kukavičije jaje koje mi uporno grejemo i negujemo. Sindikati, ovakvi kakvi danas jesu, znaju da većinu zaposlenih u članstvu drže predsednici u školama a ne rezultati rada central. Nije ni bitno da li je to posledica sposobnosti, hrabrosti… predsednika ili pak pukog prijateljstva ili nezainteresovanosti članstva. Dakle, dok postoji dodatak na platu predsedniku školskog sindikata koji finasira država, a nema spremnosti svih da se tome odlučno suprostave, od prosvetnih sindikata neće biti ništa! Odnosno, postojaće ovakvi kakvi jesu dok država ne reši da nas sve ugasi. 

     Mišljenja sam da bi demokratskom i transparentnom unutrašnjom organizacijom, uvođenjem poverenika za više škola (koje bi sami plaćali), gašenjem sindikata po školama… mogli doći do resursa za ozdravljenje sindikata. Sigurana sam da bi poverenik koji nije zaposlen kod poslodavca mnogo lakše i snažnije branio pravo svakog člana.  Naprosto, sada člana kod direktora brani neko kome je taj isti director poslodavac. Ako bi to promenili član bi bio zaštićeniji ali sadašnji predsednik školskog sindikata ne bi dobijao ni dinara. Naravno, ako nije dovoljno kvalitetan da baš on bude poverenik sa delimičnom. i celom zaradom iz članarine sindikata. 

Dalje, sindikati nemaju poseban zakon kojim bi se definisao njihov rad. Posle usvajanja novog Zakona o radu najavljeno je usvajanje i Zakona o sindikatima do kraja 2014. godine. To se naravno nije desilo. Sa druge strane postoji zakon koji ograničava rad sindikata, naročito u oblasti obrazovanja. Reč je o Zakonu o štrajku koji sem nas ima svega još nekoliko država na svetu. Tim zakonom onemogućen je istinski štrajk, odnsno obustava rada.  Srbija je potpisnik međunarodnih konvencija koje definišu esencijalne delatnosti u kojima je minimum procesa rada obavezan (bolnice, vatrogasci, vojska, policija…) i u njima nigde nema prosvete. Kako, i na koji način obustava rada u prosveti ugrožava živote stanovništva niko do sada nije dao odgovor. Treba priznati da se sindikati koji danas postoje nisu preterano potrudili da to pitanje isteraju do kraja. Ipak, sve i da to pravo postoji, bez štrajkačkih fondova (opisao sam zašto ih danas nema), ni zakonska mogućnost ne bi dala velike rezultate. Nikada i nigde za vreme obustave rada nema zarade a prosvetni radnici se nalaze u takvom finasijskom problem da čak i kašnjenje cele zarade dovodi do ozbiljnih problema svakoga od nas, a kamoli isplata zarade umanjenje zbog štrajka. Prosvetni radnici moraju da shvate da je štrajk krajnja mera koja se provodi kada drugog rešenja nema, i da se svuda u svetu provodi da bi se obustavom nanela veća šteta posodavcu nego što je zaposleni trpi. Da je drugačije, daje zarada uvek ista, i sam bi doneo odluku o štrajku do penzije.

Na sve ovo treba dodati i set zakona koji uređuju istu oblast (Zakon o radu, Zakon o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja, Zakon o zaposlenima u javnim službama) pa se svake godine dodatno umanjuju prava koje sindikat treba da čuva. Posledice ovog konglomerata zakona dovele su do suspenzije i osnovnih prava definisanih, i onako lošim, Zakonom o radu. To se najbolje vidi u odredbi Zakona o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja kojim se sprečava prijem u stalni radni odnos nakon rada od preko 2 godine na određeno vreme.

Dakle, da bi sindikati ozdravili moraju se menjati zakoni. Sa druge strane, da bi imali snagu da menjamo zakone prvo se sindikati moraju promeniti. Izleti, večere, krompir i polutke… moraju ostati deo prošlosti. Naprosto, okolnosti u kojima su ovakvi sindikati nastajali više ne postoje. Ovo je vreme zlotvorskog neoliberalnog kapitalizma i to vreme će pojesti svakoga ko nije u stanju da mu se suprostavi na valjan način. Ne zaboravite, trenutno je na čelu ministarsva državnnih škola neko ko je u isto vreme vlasnik i privatne škole. Valjda vam je onda jasno za koga on radi!

     Na kraju, sigurno je da postoji još gomila zakonskih problema na koje bi se moralo reagovati ali je to pitanje sposobnosti i volje svih nas. Ta volja će se najbolje videti u broju čitanja i komentarisanja na društvenim mrežama ovakvih tekstova. Ako svako ko ovo pročita prokomentariše na pozitivan ili negativan način ovo što ovde piše, onda ćemo bar znati da nismo potpuno mrtvi i da spasa još može biti. Bude li ćutanja, a ovakvih tekstova je baš malo, to znači da nas mrzi i da pročiatmo dve strane nečega što nas ograničava ili nam daje prostor za bolje organizovanje. Zato ova rečenica i jeste na kraju teksta. Kao i uvek, kolika god sila stoji sa druge strane, uvek je do nas samih.