Šta je to što razlikuje prosvetne radnike u Hrvatskoj, i nas
u Srbiji? Zašto je tamo moguća sindikalna borba, a ovde gotovo nemoguća? Šta bi
mi trebali promeniti kako bi postali uspešni?
Sve ovo, ali i još mnogo pitanja zaokuplja pažnju prosvetnih
radnika u Srbiji, u danima dok naše kolege u Hrvatskoj radikalizuju, sada već višemesečni
štrajk.
Da bi sagledali sve činjenice (a bez toga se ne može uspešno
planirati budućnost) treba da razmišljamo u više pravaca. Prvi aspekt je
položaj Hrvatske. Hrvatska je član
Evropske Unije i zakoni su usaglašeni sa onima u Evropi. Hrvatska nema Zakon o
štrajku već je pravo na štrajk definisano Zakonom o radu, osim u delatnostima
gde bi štrajk, zaista, ugrožavao
život i bezbednost, što se uređuje posebnim zakonima. Ipak, iako je zakonski
dozvoljena (pod određenim okolnostima) obustava rada tokom štrajka u školama, zbog zaštite dece (za decu
mlađeg uzrasta ili za decu sa poteškoćama u razvoju), škole i zaposleni
organizuju posebne oblike zbrinjavanja. Naprosto, štrajk nije uperen protiv
roditelja i učenika već protiv odluka Vlade Republike Hrvatske.
 |
| Zbornica gimnazije Vladimir Nazor - Zadar, u štrajku. |
Za vreme
štrajka zaposleni su na radnom mestu, ili u toku radnog vremena u školi moraju
biti bar štrajkački odbori. Takođe,
odrebama Zakona o radu definisano je da dani provedeni u štrajku ne moraju biti
plaćeni (delimično ili u potpunosti) ali se to pravo retko koristi. Koliko
znam, desilo se jednom pre 15-ak godina, i tada je sindikat iz štrajkačkog
fonda nadoknadio zaradu zaposlenima.
Kada se radi o dugotrajnim štrajkovima (poput ovoga koji je u toku), a
koji su retkost, država se retko odlučuje na uskraćivanje zarade jer se tada ti
dani nadoknađuju , a tada zaposleni moraju dobiti te dane plaćene kao
prekovremeni rad (50%) . Državi se tako nešto ne isplati. Da bi štrajk u
školama u Hrvatskoj počeo prethodno se moralo pokušati sa mirenjem. Zakon jasno
definiše mehanizam najave štrajka, vreme u kome se sa miriteljem (koji se može
birati sa liste miritelja) pokušava doći do rešenja. Tek ako mirenje ne uspe
donosi se odluka o štrajku. Naravno, mogući su i štrajkovi solidarnosti koji se
najavljuju nešto drugačije. Zanimljivo je da o odredbama PKU nema štrajka,
odnosno , ne može se tražiti u štrajku više nego što je već definisano. Kako bi
se oni ponašali kada ono što je definisano ne bi bilo provedeno? Verovatno niko
ne zna, jer su takve stvari moguće samo u Srbiji. Ovde se prava iz PKU ponište
Zakonom o budžetu i budžetskom sistemu, a pravo koje je dogovoreno uopšte se ne
poštuje (npr. nagrade definisane PKU).
Društvene okolnosti pod kojima se tamošnji štrajk odvija
bitno su drugačije nego što je slučaj u Srbiji. U Hrvatskoj je udruženje
roditelja podržalo štrajk prosvetnih radnika, ali i sindikati čine sve da se ta
sinergija uspostavi. Takođe, sadašnji
štrajk otvara vrata prema celom društvu, na načine na koji sindikati veruju da
će im najviše dobroga doneti. Tako je na dan obeležavanja žrtava rata u Vukovaru, štrajk obustavljen na jedan dan,
a zaposleni su sa učenicima prigodno obeležili, za građane Hrvatske, sećanje na
taj značajan dan. Da izbegnem eventualne pogrešne kritike na ovaj tekst, ovom
prilikom se ne bavim političkim aspektima te priče, već samo govorim o
promišljanju sindikata kako obezbediti najširu moguću podršku. Mi to još uvek
nismo naučili. Ono na šta se zaposleni u Hrvatskoj žale jednako je onome što
konstatuju prosvetni radnici i u Srbiji. Pored ekonomskog aspekta (a on je
mnogo bolji u Hrvatskoj nego kod nas) akcenat se stavlja na dostojanstvo prosvetnih
radnika, ukazujući da njihov položaj ne sme biti društvena margina jer se bave
jednom ključnom delatnošću za razvoj celokupnog društva. Akcentovanje ovakvog razloga svakako pomaže
podizanju podrške štrajku.
Čisto informacije radi, po onome što sam uspeo da pronađem
na internetu, prosečna zarada sa VSS u školi iznosi nešto preko 7000 kuna,
odnosno nešto ispod 1000 evra. Oni koji imaju određena zvanja mogu dobaciti do
11000 kuna (oko 1500 evra). Najniže zarade početnika bez položenih stručnih
ispita kreću se oko 700 evra. Posebnim kolektivnim ugovorom za zaposlene u
tamošnim školama definisana su neka prava kojih ovde nema, ili ih bar nema u
praksi (Božićne nagrade, regres, topli obrok, dodatak od 0,5 % na godinu staža...). Zanimljivo je da
zaposleni preko 30 godina rada imaju pravo na dva sata manju radnu nedelju ili
na uvećanje zarade od 4%. Treba istaći i
odredbe kolektivnog ugovora gde je definisano da se rad subotom plaća 25% više,
nedeljom 35% više, smenski rad 10% više... Postoje dodaci definisani za rad u
ruralnim područjima, a kako ne bi bilo nedoumica, sve takve škole su jasno
pobrojane. Naknada za bolovanje do 42
dana iznosi 85% njegove prosečne zarade u prethodna tri meseca, a 100% za
povredu na radu, i još mnogo toga. Dakle, situacija liči na ovdašnju sa aspekta
položaja obrazovanja, ali se prava bitno razlikuju. Od Zakona o radu, prava na
štrajk, visine zarade, do odredbi kolektivnog ugovora, položaj prosvetnih
radnika u Hrvatskoj mnogo je bolji nego u Srbiji. Zašto se oni onda uspešno
bore, a ovde se „snom mrtvijem spava“? Naravno, reč je o ORGANIZACIJI
SINDIKATA!
Štrajk u školama Hrvatske trenutno vode dva sindikata, Nezavisni sindikat zaposlenih u srednjim
školama Hrvatske i Sindikat hrvatskih učitelja. Unutrašnja organizacija ovih
organizacija bitno se razlikuje od one koju “praktikujemo” u Srbiji. Nešto od
toga zavisi od zakonskih rešenja, ali mnogo toga i od odluka o unutrašnjoj
organizaciji. Sindikati imaju podružnice po školama, a podružnice se formiraju
ako ima minimum 5 članova sindikata, i ako to oni žele. Član u jednoj ustanovi
automatski je član u svim ustanovama u kojima radi. Ukoliko nema podružnice,
član sindikata može postati deo podružnice bilo koje ustanove i na taj način
drugačije učestvovati u organizaciji sindikata.
Statuti ovih organizacija definišu županije kao gradivne jedinice. U
zavisnosti od brojnosti, županijska povereništva imaju veći ili manji broj
članova u oganima sindikata. Ako sam
dobro razumeo zakonske okvire, podružnice pri školama nisu pravna lica, ali im
ne treba 15% zaposlenih (kao kod nas) da bi se bavili sindikalnim radom u
ustanovi. Podružnice imaju zaseban račun (verovatno podračun) i pečat
sindikata. Novac od članarine (1% kao i kod nas) deli se na dva dela. Jedan deo
centrali, a drugi na račun povereništava. Zakonom, ali i aktima sindikata,
jasno je definisano na šta se može trošiti novac u povereništvima. Lumperajki
svakako nema. Komunikacija sa članstvom daleko je ispred naše. Same vesti o procentima onih koji odbijaju
ponudu Vlade Hrvatske, iskazanu čak u decimali, jasno sugerišu uspešnost
komunikacije. Na većini sajtova, po otvaranju pojavljuje se link ka aplikaciji
sindikata. Očigledno se moderne komunikacije koriste mnogo više nego ovde.
Sindikat kome ja pripadam (Nezavisni sindikat prosvetnih radnika Vojvodine)
pokrenuo je svoju aplikaciju pre nepunih godinu dana, a od tada, aplikaciju je
pokrenuo i Sindikat obrazovanja Srbije. Ostalih za sada nema. Ipak treba reći
da ni naša nije još uvek potpuno funkcionalna jer je mali broj preuzeo pa neki
odeljci još nisu operativni, a aplikacija
SOS-a faktički kopira sadržaj
sajta, i ništa više. Podružnice imaju jasnu definisanu strukturu i broj
poverenika obzirom na veličinu škole. Nisam nigde video kako se ti poverenici
plaćaju, ali verujem da se radi o odredbama unutrašnje organizacije, a ne
odluke države da ih “uzme pod svoje”. Mi smo prihvatanjem 12% dodatka na platu
predsednicima legitimno državu uključili u unutrašnju organizaciju sindikata.
To je nedopustivo, i to danas plaćamo.
Dakle, da bi
mogli doći bar do prava kojima naše kolege u Hrvatskoj nisu zadovoljne (kamoli više od
toga) moramo se drugačije organizovati. Ne kažem da je njihov model najbolji
ali je svakako učinkovitiji od našeg.
Sindikati se moraju “profesionalizovati” , drugačije nacionalno
organizovati, praviti podružnice a ne pravna lica po školama, omogućiti jasnu
kontrolu rada predstavnika sindikata... U Hrvatskoj opoziv poverenika može pokrenuti
¼ odbora, ali i izvršni organi sindikata, kao i predsednik, ali postoji i
zakonski okvir kada član tuži sindikat- što je ovde gotovo nemoguće. Sudovi
ovde ne znaju ni koji je nadležan u takvim situacijama. Moramo se državi
zahvaliti na “daru” koji nam daje i naći unutrašnje resurese kako bi došli u
poziciju da se valjano organizujemo. Ne moežmo pare trošiti na
budalaštine a pritom nemati štrajkački fond. Ne možemo 90% ostaviti školi za
izlete, ručkove, paketiće… a zvati se sindikat. Ukoliko budemo čekali da nas
drugi (Evropska Unija) uvedu u red normalnosti, pitanje je da li će se to ikada
desiti. Da li možemo to sami uraditi, više nije ni važno. Ako to ne pokušamo
sudbina nam je zagarntovana!
Нема коментара:
Постави коментар