VREME JE ZA NOVO VREME

      U delatnosti osnovnih i srednjih škola postoje 4 reprezentativne sindikalne organizacije. Dve su esnafske (SRPS i UNIJA), a dve su granske (GSPRS Nezavisnost i SOS). Kada sagledamo sve činjenice teško je ipak reći da mi uopšte imamo sindikat. Kako smo ovde došli i šta to treba menjati da bi imali sindikat kakav odgovara vremenu u kome živimo, odnosno potrebama 100.000 zaposlenih na ovom nivou obrazovanja?

    

U prošlom tekstu bavio sam se zakonskim ograničenjima koje utiču na rad sindikata. Danas pišem o odgovornosti nas samih za ovo što nam se dešava, a dešava se nam se to da je svakog meseca sindikat sve slabiji. Možda je najbolji dokaz ove moje tvrdnje prošlogodišnja izmena Zakona o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja. Naime, negde u oktobru 2018.godine sindikati su dobili poziv da uzmu učešće u izradi predloga izmena pomenutog zakona. Nešto više od mesec dana nakon toga, nakon delegiranja pojedinaca i slanja imena naših predstavnika za radnu grupu ministarstvu, Vlada R.Srbije usvojila je predlog izmena bez ijednog sastanka te radne grupe. Država je shvatlia da taj posao može da uradi i bez nas, i da naknadna reakcija sindikata nikako ne može da joj naškodi. Nažalost, vlast je bila u pravu. Ne samo da nismo imali snagu da se ozbiljno tome suprostavimo nego su sindikati prećutali ovu činjenicu i sopstvenom članstvu. Očigledno su shvatili da bi iznošenjem ovoga u javnost doveli do dodatnog osipanja i ovako malobrojnog članstva. Svaki član tada sebi može da postavi pitanje zašto bi bio član sindikata kada država uspešno ignoriše i njegovo postojanje.

Najstrašnije od svega je to što vrh sindikata nije započeo bilo kakvu unutrašnju transformaciju kako se ovo u budućnosti ne bi više dešavalo. Neki će se zapitati zašto se uopšte onda i boriti za ozdravljenje sindikata, ali svi bi morali shvatiti da je sindikat jedini valjan instrument za zaštitu prava i statusa zaposlenih, i da uništavanjem sindikata svi dodatno i konačno stradamo. To se ne sme dozvoliti!

     

Sadašnji trenutak možda najbolje oslikava ona priča o avionu koji pada. Do nekog momenta pilot svojim umećem i snagom motora može sprečiti pad, ali posle prelomne tačke ništa se više ne može uraditi. Verujem da je ta crvena linija našeg pada jako blizu, i da ćutanje i naknadna pamet nikome neće bti od koristi. Zato sve ovo i pišem, nadajući se da će ovi tekstovi doći do dovoljnog broja ljudi koji ne moraju biti saglasni sa mojim predlozima ozdravljenja sindikata, ali svi moramo biti svesni činjenica koje su neupitne.

    Koji je to kvar doveo do strmoglavog  poniranja?

Pored jasnog nesnalaženja u tranziciji iz socijalzma u kapitalizam i potpuno drugačije uloge sindikata, po mom skromnom mišljenju prelomni moment bilo je puštanje države u unutrašnju organzaciju sindikata. Naravno, reč je o dodatku do 12% na zaradu svakog predsednika školske, opštinske, gradske… reprezentativne organizacije. Ovim “darom” država je faktički preuzela kontrolu nad sindikatima. Na vrh sindikata su isplivali najgori, a pravljenje valjane organizacije predstavlja užasno težak, ali i dalje moguć, posao. Ovim “darom” akcenat se sklanja sa rezultata sindikalne borbe na zaštitu “važnih” pojedinaca. Svedoci smo najezde novih funkcionera koji pored dodataka od strane države pokušavaju uživati i benefite dodatne zaštite. Na ovaj način sindikat se, ne samo otuđuje od članstva, već i stavlja na potpuno drugu stranu. Kako očekivati aktivizam pojedinca bez koga sindikat i nije sindikat, kada predsednik dobija pare i zaštitu, a član preuzima sve rizike bilo koje akcije? Zato “lideri” pribegavaju stalnim i skandaloznim štrajkovima, a zatim odgovornost za mali odziv pripisuju “uspavanom” članstvu. Tako se samo zamagljuje i ovako katostrafalna slika, sindikati se osipaju a rezultati izostaju. Zatim sindikati, da bi se bar malo dodvorili članstvu, kupuju podršku ostavljajući najveći deo sindikalnog novca školskim organizacija da bi članovi (od svog novca!) išli na izlete, ručkove…”preko sindikata”. Ukratko, nastavimo li još neko vreme ovako pad je neminovan! Tada će vlast konačno završiti “tranziciju” sindikata u nešto što joj ne može praviti smetnju na putu proklamovanja države kao mesta jeftine i trpeljive radne snage.

Kako se onda organizovati? Po meni, menjati gotovo sve.

Sindikat mora da se organizuje na drugom nivou. Sve može da se uradi pravljenjem nove ili prepravkom neke postojeće organizacije. Oba modela imaju svoje mane i prednosti.

Prvo se moramo zahvaliti državi i vratiti joj dar kojim nas kupuje, a zatim unutrašnjim resursima preživeti dok ne ojačamo dovoljno za uspešnu promenu postojećih zakonskih rešenja (ovo je najveći izazov na ovom putu). Tu prevashodno mislim na drugačije finansiranje sindikata, ali i ništa manje važne izmene Zakona o štrajku, usvajanje Zakona o sindikatima... Svi treba da znamo da sindikati nisu neprijatelji poslodavca, već njegov korektivni faktor. To znači da svuda u svetu poslodavac finansijski pomaže sindikate, ne zato što ih voli već zato što uspešnim socijalnim dijalogom dobija zadovoljnog radnika, veću produktivnost, bolje rezultate…Najbolji model bi bilo finansiranje određenih plaćenih normi na osnovu broja članova. Npr. na svakih 300 članova jedna plaćena norma. Taj novac ide u kasu  sindkata, a zatim sindikat svojom unutrašnjom organizacijom definiše da li mu trebaju predstavnici sa nekim dodatkom u školama ili možda gradski ili regionalni poverenici. Ja sam za poverenike iz dva razloga. Članovi će dobiti bolju zaštitu (mnogo je lakše zastupati interese člana ako poslodavac nije i tvoj poslodavac), a sa druge strane tako bi proaktivno delovali na novu mrežu škola gde će se gasiti pravna lica, a samim tim i sindikati u školama koje bi tako prestale da postoje.

Zatim, republički prosvetni sindikat, opet po meni, treba organizovati na regionalnom principu. U takvoj asocijaciji Vojvodina, Beograd, zatim centralna, južna, zapadna i istočna Srbija treba da budu pravna lica. Unutrašnjom organizacijom regionalnih organizacija svakako treba sačuvati organizacije koje postoje a koje su spremne na drugačiju nacionalnu organizovanost, uz obavezan jedinstven nastup u republičkoj centrali. Tako sprečavamo centralizaciju, a podstičemo kreativnost pojedinaca. U zavisnosti od modela finansiranja regionalnih potreba (da li centrala ili region plaća poverenike, pravnike, kancelarije….) novac se deli najviše na te dve adrese. Statutom svake članice asocijacije, ali i centrale, moraju se definisati prava koja su dostupna svakom članu, nevezano gde se on nalazi. Obavezno se mora uvesti štrajkački fond jer bez njega ni jedan štrajk ne može doneti rezultata. Takođe, moramo shvatiti da je štrajk krajnje oruđe i da on mora praviti štetu poslodavcu a ne članu sindikata.

Sindikat (asocijacija regionalnih organizacija) mora da ima Skupštinu u kojoj sede predstavnici regiona spram broja članova koje predstavljaju. Broj se utvrđuje na osnovu broja članova koji plaćaju članarinu centrali. Predsednika sidnikata, opet po meni, treba birati na direktnim izborima, uz jasna ograničenja Statutom kako nam se ne bi desilo, u Srbiji uobičajno, otuđenje iz ličnih interesa. Za funkciju predsednika, po demokratskom modelu, može da se kandiduje bilo koji član sindikata. Takođe, ograničenje broja mandata  (jedan ili najviše dva) obavezno treba uvesti. Sindikat mora biti apsolutno transparentan kada govorimo o odlukama, finansijama…Koristeći modernu tehnologiju treba imati modele direktne komunikacije članova sa predstavnicima sindikata. Putem tim medija (ali i tradicionalnim načinima) uvesti direktno glasanje na predloge akcija, promena uređenja, izborima za predsednika, organe sindikata…

Dakle, stvari uopšte nisu komplikovane, i to je model koji funkcioše gotovo svuda u svetu, odnosno bar u onom delu sveta gde sindikati predstavljaju upravo ono što trebaju i biti. E sada, ako nas mrzi o ovome i da debatujemo onda je ona crvena linija pređena i pad je neminovan. Uz veru da se to još uvek nije desilo, vas koji ste bili voljni pročitati ove dve strane teksta neću više maltretirati. Ipak, jako je važno da ovo komenatrišete (pozitivno, negativno…) ne samo na blogu već još više na društvenim mrežama koje su trentno jedini model sindikalne komunikacije.