BUDUĆNOST U KOJU, ZAISTA, VERUJEMO!

     

Zapravo, naše društvo je poslednjih godina postalo avangarda. Ona zatucana, retgoragdna društva, žive po načelima koja su davno skrojena. Kada bi njih pitao, rekli bi da je to jedino moguće. Okupiš najumnije građane da napišu jedan dokument (Ustav) kojim ukazuješ ko si, odakle si i gde si krenuo. Sa našeg aspekta to su dosadna pitanja. Mi smo mi, imamo ime, prezime i adresu. Šta nam još treba? Da mislimo ko smo, kao društvo, u globalu? Bez veze. A gde smo krenuli? To se valjda zna. Većina muškog deo ovdašnjeg plebsa krenuo do prodavnice na pivo. Ženski, opet većina (ta manjina samo zagorčava život), krenuo na kafu i pretresanje sinoćnjih događaja sa Farme, Parova...Kažu, „onaj moj“ se uvek vrati kada je najzanimljivije, a žena sam mu, moram mu skuvati, oprati ...znate već. Ma idila!

      Elem, da se vratimo na ta dosadna društva. Rekoh, najumniji napišu Ustav i pitaju građane (a to treba postati) šta o tome misle. Ako ga građani potvrde, to je to. Zatim, oni manje umni (poslanici i ministri), kroje zakone u okvirima Ustava. Oni ispod njih (ili oni sami), posle zakona donose neka podzakonska akta da bi pojasnili zakon. Suština cele priče je da manje pametni ne mogu preko stava pametnijih! Drugim rečima, zakoni moraju biti u skladu sa Ustavom, podzakonska akta sa zakonom...i tako funkcionišu već vekovima.  

       

Kod nas je, pak, društvo budućnosti. Oni koji su bili pametniji sada to više nisu. Oni koji sede u poslaničkim klupama ne znaju bolje od onih koji propisuju podzakonska akta. Kod nas je fluktuacija pameti na višem nivou. Zato je za nas normalno, a sa stanovišta prvo pomenutih suludo, da zakoni budu u koliziji sa Ustavom, da podzakonska akta budu suprotna zakonima. Uredbama i zaključcima da se vlada, i svi srećni. Da li smo onda pametniji „mi“ ili oni u retrogradnom svetu? Zato i ne čudi da ministarstvo prosvete donese pravilnik koj je suprotan zakonu. Pa neće se valjda držati zakona ko pijan plota? Jeste da su ti isti pre 6 meseci doneli zakon ali su od tada postali pametniji. Što bi sada smarali one u poslaničkim klupama (dasaka nema nigde, ni pod nogama ni u glavi) pa da im objašnjavaju naknadnu pamet? Napišeš, pošalješ, i to važi. Oni neka spavaju. Mislite li da će da se bune? Nema šanse. A što bi se bunili? Ovakvo društvo počiva na poretku u kome jedan misli. Da ne treba onaj ispred prodavnice, sa pivom u ruci, da se pita može li to tako?

      Garantujem, naše društvo ima budućnost! Doduše, negde drugo, ali je ima. Preživeti ovo znači biti spreman za sve. To mu dođe kao pripreme sportista. Prvo trče po planinama da bi posle umeli po ravnom. Nema razlike. A Ustav i zakone da mi lepo manemo. Trošimo vreme da ih pišemo, a već sutra postaćemo pametniji. Kome ti zakoni tada trebaju? Samo su teret.

       Živeli, i ne mislim samo na plebs ispred prodavnice!

Ja, imenom, prezimenom i adresom

(deo grozne i zatucane manjine)

Seciranje školske 2017/18. (Bilo, ne ponovilo se!)

       

Kao nikada do sada, školska 2017/18. krenula je sa “reformskim najavama”. Sa najavama se i završava. Za elaboraciju samo onoga što je Mladen Šarčević izjavio trebalo bi mi 10 strana. Učinak pak staje u jednu reč – ćorak! Nastavni planovi i programi, reforme gimnazija….ostaju nedovršene. Kako će krenuti sledeća godina niko ne zna. Ne zna se čak ni da li će krenuti u svim školama u kojima se sada završava.

      Nova mreža škola radi se u lokalnim samoupravam širom Srbije, ali u apsolutnoj tajnosti. Ono što smo do sada videli potvrđuje strahove da će se taj posao raditi “politički” a ne stručno i na korist javnog obrazovanja. A možda to i jeste cilj? Uništiti javno obrazovanje da bi na zgarištu nikle privatne škole. Nekako smo olako zaboravili da nam je minister vlasnih upravo jedne takve. Kako, i zašto bi on lečio javne škole? Pa tako radi protiv sopstvenih interesa. Svašta se za našeg ministra može reći ali da je budala – to nikako! Nadalje, godina je prošla u najavama “dualnog obrazovanja” kao spasonosnog rešenja za naše obrazovanje i našu privredu. Zašto bi obrazovanje krpilo rupe prošlosti kada bi trebalo da projektuje budućnost? Koja korist od toga? Jedino jeftina radna snaga, ništa drugo! Sigirno je da bi svako mogao dodati po jedan “ćorak” koji je od strane nadležnih institucija ispaljen u proteklih 9 meseci, ali da se sada na ovom zaustavim. Možda u nekom nastavku…

     

      Ono što se nastavilo jeste katastrofalan materijalni položaj zaposlenih. Plate ispod proseka  i izostanak svega onoga što se država obavezala još 2015. godine. Prvi put u istoriji se desilo da svi, ali svi, dobiju neki novac za Novogodišnju ili Božićnu nagradu, svi osim prosvetnih radnika. A eto, samo je mi imamo definisanu u kolektivnom ugovoru. Zabrana zapošljavanja traje već petu godinu i gotovo 20 hiljada naših koleginica i kolega rade kao stručna lica na upražnjenim radnim mestima, ali bez bilo kakve sigurnosti. To (nesigurnost) najboje shvatamo čitajući ZOSOV, odnosno mogućnosti ministra, a samim tim politike u školskom sistemu. Eto, od svega samo je to uznapredovalo!

    Na kraju ostaju sindikati. O njima (nama) je sve već rečeno. Razjedinjeni , sa najlošijim kadrovima na najodgovornijim mestima, nezainteresovani, a neko bi reko i pojedinci protežirani od strane države. Broj sindikalnog članstva opada, a svi zajedno klizimo ka apstinenciji. Nažalost, u toj apstinenciji dočekaćemo i kraj bilo kakvog organizovanog otpora, a kao pojedinci smo totalno nemoćni. Propustili smo šanse da se udružimo, da sarađujemo sa sindikatima iz drugih delatnosti, a bilo je idealno vreme. Propustili smo da jasnom akcijom nateramo državu da prestane da nas potkrada, a umesto toga sada su hiljade kolega na sudovima. Propustili smo priliku da se organizovano i zajedno borimo za regres i topli obrok, za prava koja smo potpuno zaboravili. Propustili smo da svi zajedno podsetimo državu da korekcije do minimalca nisu deo plate i da je to nezakonito, a da se tako potkradamo za ogroman novac. Štrajkovi su postal sami sebi svrha, jedinu korist imaju “lideri” uljuljkani u svoje veličine, dok svi stradamo. Da li ćemo se probuditi, videti da smo odavno prestali da budemo društvena elita i da smo osvanuli na marginama ? Da li ćemo naučiti da razjedinjeni ne možemo ništa, ili ćemo i dalje ostati autistični, zavisi samo od nas. Od nas zavisi i naša budućnost, ako je uopšte vidimo!