Kako je laž postala otporna na istinu?

       

Kako da vam kažem, došlo je novo doba. Pojave kao što su laž, prevara, obmana, vređanje intiligencije...postale su otporne na dosadašnje lekove. Nisu više osetljive na istinu, moral, obraz, čast, poštenje...toliko su mutirale da im, ni terminološki, više ne odgovaraju dosadašnji nazivi.  Vreme je za nove.

Eto, juče smo u Zrenjaninu pravili špalir naprednim građanima našeg grada. Špalir je bio neobičan,  avangardan...a tako i mora u gradu u kome ništa nije normalno. Špalir se sastojao od 500 balona (flaša od 6l) napunjenih „Zrenjaninskom osom“, vodom autentične boje, ukusa i mirisa. Receptura je strogo čuvana tajna u našem JKP Vodovod i kanalizacija. Niko to ne ume bolje od njih. Elem, ti baloni su bili deo počasti i zahvalnosti za sva obećanja koja smo dobili, ali i sramežljiva poruka da bi mi malo nešto drugačije. Razmazili smo se, nemam šta da krijem. Čuli smo (za sada nepotvrđeno) da u nekim gradovima voda nema  boju, ali ni ukus ni miris. Zapanjujuće! Kako li to izgleda? Mi bi malo to da probamo.

Kako obično biva sa strogo čuvanim tajnama tako i juče, samo sat vremena nakon pomenutog špalira stigla je vest da nas nisu zaboravili. Kažu, osluškuju naše želje pa su unapred znali šta nam treba. Orvelova „policija misli“ živi u našem vremenu. Našoj sreći nema kraja. Živele naše velike vođe!

        Tim dopisom o kome vam pišem, u samo nekoliko rečenica, uspeli su da obesmisle laž, prevaru, obmanu, intiligenciju, kretenizam, idiotariju... Sve je to postalo jedno veliko ništa!

Da ne dužim, stigao je dopis od „konzorcijuma“  koji čine Sinerteck, Grupo Zilio Spa i Grupo Zilio d.o.o. Pomenuti „konzorcijum“ sedi na istoj adresi. Verovatno zbog lakše prepiske. Pomenutim kompanijama koje čine „konzorcijum“ upravlja ( i kao odgovorno lice u pravnom licu za potrebe kredita kod Erste banke (misionarskog društva)) samo jedan čovek, izvesni gospodin Obradović.  Verovatno da se uštedi na troškovima, kraće traju sastanci „konzorcijuma“, sve odluke su jednoglasne... naprosto uspešan model. To je ono što se iz dopisa ne vidi, ali se zna. Ne samo zna, već postoje papiri koji to potvrđuju. Banka je tu u misionarskoj ulozi. Kako su saopštili, oni su su dali kredit Obradovićevom ličnom konzorcijumu jer im je „interes da građani Zrenjanina piju ispravnu vodu“ (ne znam gde se nalaze oni aplauzi u stikerima). Nadalje, na prvi pogled (autentičan dopis medijima u JPG prilogu) vidi se da štede na još mnogo toga. Na primer, zašto trošiti toner da štampaš memorandum, zaglavlje? Zašto trošiti pare na pečate, potpise (kada jedan čovek treba da troši svoju hemijsku olovku na tri potpisa? Kako bi to i izgledalo?), pa opet na toner da se štampa, ako svi sve znamo? Domaćinski! Treba dodati da se u domaćinsko poslovanje može svesti i privatna mail adresa sa koje se šalje. Neće valjda za taj „konzorcijumčić“ otvarati zasebenu mail adresu? Šta, to ne košta ništa? Kako to?

         U istom word tekstu, prebačenom u nekom „online“ konvertoru, piše sve ono što tera na razmišljanje. Ne, neee... ne mislim da o tome treba razmišljati, ma jok, mislim na traženje novih terminoloških rešenja! Tu piše, da su se oni (konzorcijum), sastali sa predstavnicima Grada Zrenjanina (sa kim?), predstavnicima Vlade RS (opet, sa kim?), i predstavnicima banke (šta će oni tu? Ja još nikad nisam vodio banku u šoping kada podignem kredit). Na tom tajnom sastanku (da nije valjda bi neko iz Vlade RS, ili Grada Zrenjanina obevestio javnost o ishodima), kažu da su se „svi učesnici složili sa modelom rešavanja problema“.  Bravo, samo, možda sam dosadan, ali KOJIM MODELOM? Mislim, dosadašnji model im nije prošao jer posao nije radilo javno preduzeće. Nije to slučajno, to znači da poslom vezanim za zadovoljenje elementarne potrebe svakog živog stvora (vodom) mora da se bavi preduzeće koje je u VLASNIŠTVU tih građana. Mislim, javno preduzeće valjda to znači. Mi, građani smo vlasnici! Kako onda „dogovoren model“, a ne pitaš građane?

Kažu, nadalje, da će opet biti probnog rada? Pa ni prošli se nije desio. Mame mi, Dević tako kaže. A onda, kada se on „završi“ doći će do kupoprodajnog ugovora između investitora ( banka, konzorcijum ili neko treći, niko ne zna) i kupca. Možda sam budala, ali ko je kupac? Ako sam ja, bar da znam. A ja sam kupac i ako je kupac grad ili država. Jedino nisam kupac ako je neko „treće lice“ kupac pa nam da u koncesiju. Mislim, to bi next level, ni to ne mogu terminološki da odredim. To bi značilo da neko uzima pare, a mi vlasnici. Jbt. kako bi se to zvalo? Uznapredovalo javno-privatno partnerstvo? Kakav bi to mutant bio? Da bar budemo poznati!Budalaštinu da je sve novo, sjajno, uspešno, a na reč pisca (ne znamo ko je) neću ni da trošim vreme. Eto, napisah a ne znam terminologiju. Pomoć? 

      Nego, kada sam već tu, radi li tužilaštvo na ovom parčetu kopna? Bar neko? Možda sam prespavao jer se sećam da je neko pominjao da postoji.

      A da, pitaćemo, već koliko sutra, GDE JE PISANO SAOPŠTENJE, KO JE UČESTVOVAO U PREGOVORIMA OD STRANE GRADA, VLADE RS, KOJI JE TO MODEL O KOME SU SE DOGOVORILI, I KO JE PRODAVAC A KO KUPAC. Pitaćemo svašta JER SE NAS TIČE!

     Kada dobijemo odgovor, ja ću im kupiti pečat. Valjda i pravosuđe do tada vaskrsne.

Dević Independent Trading

     

U jednom gradu, neko nepoznat javnosti, poveže se na vodovodnu mrežu i pusti „nešto“ u istu. Nadležni kažu da nemaju pojma šta je to nepoznato lice pustilo u slavine 100.000 žitelja tog grada. To ne kažu u nekoj verbalnoj komunikaciji već napišu u zvaničnom dopisu. U tom gradu tužilaštvo još ništa ne radi a odgovorni i dalje sede na istim mestima. Naučna fantastika? Scenario iz Mućki? Nema serije, nema fantastike, TO JE ZRENJANIN!

        U pisanom odgovoru, na zahtev po Zakonu o pristupu informacijama od javnog značaja, direktor JKP Vodovod i kanalizacija kaže da NIKADA postrojenje nije pušteno u probni rad. Ko bi se sada setio bar 100 izjava u medijima u kojima su tvrdili suprotno? Nadalje, on (direktor, Ivan Dević) kaže da je ipak neko nešto pustio u vodovodnu mrežu, a on, direktor,  ne zna šta. Verovali ili ne! Moram  zalepiti odgovor, jer ko bi mi poverovao? Odgovor je zaveden pod brojem 1651 od 27. aprila 2018. godine.

         Drugim rečima, neko (a možemo da nagađamo ko) je imao pristup vodovodnom sistemu u Zrenjaninu i pustio “nešto”. Šta je to “nešto”, direktor vodovoda kaže da ne zna! Eto, možda sam ja  budala, ali zar direktor vodovoda nije odgovoran za ono što teče našim slavimama? Šta da je taj "neko" pustio cijanid? Ko bi bio kriv da je neko stradao? Verovatno mi koji im ne damo mira tražeći odgovore. Ko bi drugi? Kazaće da je voda zabranjena za piće pa kako da se neko otruje? Nisu čuli gradonačelnika koji kaže da on pije tu vodu? A možda su ga i čuli ☺ Da sam na njegovom mestu...

       I tako dolazimo opet na početak priče. Mi tražili da nam kažu šta kupuju, a oni kažu "nemamo pojma!" Šta onda od njih više tražiti i očekivati? Ostavke i krivična odgovornost bi bilo jedino časno i pošteno. Samo, gde naći odgovoronost, čast i poštenje u lokalnoj vlasti u Zrenjaninu?

      Zamorčići ili građani, videće se uskoro na ulici. Svi uvek dobiju ono šta zasluže.

Pecanje na bućku

     Stvarni problemi su gurniti u stranu. Zrenjanin se ponovo nalazi u 1941. godini. Fašisti i antifašisti, monarhisti i komunisti. Ponovo jedni protiv drugih. Jednako kao i tada, prepleteni zatucanošću i ekstremizmom.

    Pisao sam već, po meni je svo ovo dobro osmišljeno zezanje. Veliki i mali Srbi, odanost idealima kojih odavno više nema. Postiđen nad pethodnom rečenicom mogu samo da konstatujem da to ovde uvek prolazi. To seme ovde uvek klija! No, ta igra ima i svoja pravila. Što je veći nacionalizam na tacni, to je veća prevara u najavi. Pripadnici vladajuće kaste, operisani od ideologije, ujedinjeni samo oko profita, satkani od lažnih monarhista i republikanaca, liberala i levičara... očigledno se spremaju za veliku igru, za veliki novac. Odgovor se nameće sam po sebi, to je pitanje pijaće vode! Naravno, ne isključujem da ima neki procenat onih koji pitanju promene imena grada pristupaju spram svojih političkih uverenja. Siguran sam da podrška određenih lokalnih tajkuna znači svima koji su u ovo upleteni, naročito kada znamo da će se zbog bolesti Gorana Kneževića uskoro morati iskristalisati novi lokalni vožd. Međutim, lova je lova. Lako će se oni dogovoriti ako novca ima. A biće ga, ako se mi upecamo!

    

     

     Dalekog februara 2015. potpisan je ugovor o izgradnji postrojenja za prečišćavanje vode. Posao je dobila izvesna Zillio grupa. Već tada se spekulisalo o stvanim vlasnicima kompanije jer je gotovo nemoguće pronaći neko slično postrojenje koje je ta firma izgradila. Za tu namenu, pomenuta firma  dobila je i besplatno zemljište. Elem, ugovorom je definisano da ispravna voda u naše česme stiže u roku od 8 meseci. Pritisak javnosti bio je izražen. Dva velika protesta organizovana u danima kada je taj posao, po ugovoru, morao biti završen, i bezbroj obećanja vlasti kako je rešenje pred vratima. Išlo se toliko u apsurd da su predstavnici grada postavili dve kamere koje su uživo prenosile radove na izgradnji postrojenja 😊 Od tada je prošlo više od 3 godine, vodu i dalje nemamo. Ostalo je zabeleženo da su se, godinu dana posle isteka obaveze po ugovoru, lokalni čelnici hvalili da "posao ide očekivanom dinamikom". Kakva je to očekivana dinamika ako je ugovorom drugačije definisana? Zaista nestvarno zvuči. Krajem prošle godine obajvljeno je da je posao okončan. Dva puta je sistem probno puštan u rad i oba puta je došlo do pucanja mreže. Te smo vikende provodili štrokavi, nemajući ni tu neispravnu vodu za umivanje. I onda su svi ućutali. Igra je počela!

      Grad je ugovorom dao resurse a pomenuta kompanija je trebalo da prečisti vodu i da je prodaje građanima. Za sve one neupućene hoću da naglasim da nije šala ovo što ću napisati. Zakon o komunalnim delatnostima ZABRANJUJE da se tim poslom bavi privatna kompanija. Snabdevanje građana vodom, po zakonu, može vršiti samo JAVNO PREDUZEĆE, preduzeće u apsolutnom vlasništvu građana. Dakle, fabrika je izgrađena, ali dozvolu NIKADA NE MOŽE DOBITI! Naravno, niko nije odgovarao. Mnogi smatraju da se radi o nesposobnim ljudima koji nisu pročitali zakon. Ja mislim drugačije! Jako dobro su ga pročitali i radeći ovo što su uradili doveli su grad u poziciju da direktnom pogodbom otkupi postrojenje! Dakle, nema drugih ponuda, kupuje se to što je izgrađeno. Kako (po kom zakonu?) i po kojoj ceni ostaje misterija. 

    Ugovorom je bilo definisano da je tehničko održavanje u nadležnosti privatnog partnera. Drugim rečima, nemamo uvid u to kako se postrojenje gradilo. Da li su u njemu sve nove komponente, ili ima i polovnih? Koliko delova ima garantni list? Takvih pitanja je milion! Jedino je bilo važno da voda (na izlalzu iz postrojenja) bude u granicama prihvatljivih parametara, i pitanje koliko će kubik vode koštati. To sada nisu ključna pitanja!

    Znate, kada sedate u taksi on vas prevozi od tačke A do tačke B. Ne interesuje vas da li će sutra motor da mu otkaže, da li su amortizeri pri kraju, startuje li na -10... Ne tražite od taksiste servisnu knjižicu automobila. Kada KUPUJETE auto onda sve to tražite na uvid! Sve kontrolišete! Tek tada možete da kažete koliko bi to platili, koliko to vredi. To mi danas radimo. Kupujemo postrojenje! Vlast bi sada da preskočimo taj posao. Izgrađeno, kupljeno i teraj dalje. U medijima se pominje cifra od oko 8.5 miliona eura. Sa druge strane neki stručnjaci govore o više nego duplo manjoj vrednosti. Vlast  insistira da se posao što pre završi. Da se na sledećoj sednici, dizanjem ruku, kupi mačku u džaku. Mačka koju svi moramo da negujemo. Takođe, ne znamo kakav ugovor vlasnici postrojenja imaju za odlaganje nus proizvoda prečišćavanja vode. Gde se odnosi mulj? Ma, previše je pitanja bez odgovora da bi znali vredi li čemu to postrojenje, a kamoli da li smo spremni da ga kupimo. Otuda i lažna dilema i nametnuta priča o imenu grada. Bar po meni.

    Da li ćemo se i dalje pecati na „bućku“ pokazaće vreme. Upecamo li se sada, ostaćemo somovi do kraja života!

Idiotska posla

За Данску не знам, али овде је одавно све труло

       Са данашњег аспекта потпуно је неважно да ли је Шекспир само вешто избегавао да пише о владавини у својој домовини. Сентенца је преживела и готово да нема дана да се не користи у свакодневној комуникацији у Србији. Разлози су више него јасни.

Трулеж и задах се осети на сваком кораку. Не мислим само на последњих 5 година, смрад је дуготрајнији. Мења се интензитет, и ништа више. Напредни данас, жути и црвени  јуче, и то је небитно.  Политичке идеје су небитне. Па само данас, уједињене у власти, имамо либерале и левичаре, монархисте и републиканце, англофиле и русофиле....и како онда да не смрди? Само игре ради, ту нису, а комотно би могли бити и сви остали. Вишепартијски систем једнопартијског карактера. Било је у историји сличних примера. Људи су бежали, а народи или нестајали или опстајали на неком другом месту. Не морају сви да имају државу али је важно да преживе. Из ове перспективе то је и наш избор. А да ли мора бити тако?

        Политичка сцена у Србији је збир обичних торова, оивичен кочићима и жицом. Ти кочићи се временом померају, мало је већина у једном, мало у другом, али све што се дешава дешава се унутра. Тај мали проценат привилегованих  сигуран је од опасности, а вукови увек бирају лакше жртве. Ван тих торова живи већина, повремено блеји и она. Навија за ове или оне, аплаудира док им деца беже у вражију матер, чувајући тако сопствену главу. И тако игра траје. Да не буде забуне, не замерам ја онима унутра, они су себе решили. Да ли је то цивилацијско решење потпуно је све једно. Мене чудимо ми, ми на ветрометини, ми који немамо ништа, а опет ми који једини имамо моћ да то променимо. Зашто ми ћутимо?  Ако је политика загађена, да ли је загађен и сваки други вид људског организовања? Ја баш о томе хоћу, али често немам са ким!

      Измишљање топле воде је погрешно. Треба само да саберемо оно што имамо. А имамо 7 милиона људи од којих већина живи ван торова. Нисмо ми без обавеза. Ми треба да сејемо и жањемо за оне унутра. Колико год  деловало нестварно, ми смо разлог зашто они постоје а не обратно. Ми хранимо њих, а не они нас! Иако нас уче да је обратно. Ми смо и професори и лекари, ми смо и ратари и сточари, ми смо занатлије и трговци, војници и полицајци...., нас има више, а опет служимо мањини. Када год је систем покушавао да већину подреди мањини, мањина је знала да се организује. На исто имамо право и ми. Али изгледа да смо се и ми заразили. 

      

        Ја сам члан синдиката. За мене је синдикат организација која колективно треба да решава појединачне проблеме. Ако ми сејемо, прво ми и да једемо. Али, као што рекох, и ми смо се заразили. Синдикати су нам постали мали торови са малим и ситним интересима. Част изузецима, а све их је мање. Е сада, ако до оних првих не можемо, ове смо МИ ПРАВИЛИ. Ми смо их бирали да брину о нашим правима и потребама. Сада када видимо да то не раде, ми аплаудирамо и навијамо. Моћ навике!

     Данас у Србији постоје два велика, репрезентативна синдиката, а све ми се више чини да они са синдикатима немају ништа заједничко. Постоје и они мањи, еснафски, али и они су се заразили. У просвети имамо 4 таква. 4 синдиката, 4 лидера, и гомилу пропуштених шанси и пораза! Без циља и  стратегије (бар тако делује), возају нас правдајући се политиком као ограничавајућим фактором. А све је супротно. Да је политика другачија синдикати не би ни представљали значајну потребу. Нама политика не сме бити изговор већ мотив да се боље организујемо!

    

Ових дана се преговара око  Посебног колективног уговора, а од 100 хиљада запослених у области образовања тек неколико појединаца зна о чему се „преговара“. Уз дужно поштовање свим колегама, за то смо ми одговорни. Нико други. И није то само колективни уговор, ту су и закони и кршење истих, то је присила и омаловажавање, то је све оно због чега нам синдикати и требају. А њих нема! Непотребна је даља елаборација, сви ми то знамо, али нико ништа не чини да се то промени! Због личних интереса појединаца ми смо се определили да навијамо и да се хвалимо ко је од њих лепши, речитији...а не видимо да навијамо за сопствену пропаст.

      Тако да, трулеж је свуда око нас. Трула је политика али су трули и они који од политике треба да нас чувају. Да не буде забуне, ови није критика неких других, ово је и самокритика! Видим шта се дешава, пишем понекад, причам понекад, али резултат се није променио. Могу да се правдам да нисам имао довољну подршку, а можда је у питању и недостатак квалитета. Није ни важно, чињенице побеђују, а сви губимо. Уместо што чекамо Месију требали би се погледати у огледало. Ако погледамо поштено, вероватно нам се неће свидети оно што видимо. Али то би био први корак у оздрављењу. Ако нам је до тога уопште и стало.

Питања која су остала без одговора

     

Недељу дана од окончања кризе у ОШ „Свети Сава“ у Шапцу, ствари се, бар у школи, враћају у нормалу. Међутим, разлози који су довели до кризе и даље нису добили одговоре. Основна питања у овој причи јесу питања законских  надлежности министра, али и улоге школског одбора у управљању школом.

     Када је у Скупштини Србије усвojeн нови Закон о основама система образовања и васпитања (ЗОСОВ) велики део стручне јавности изразио је оправдану сумњу да ће цео просветни систем бити апсоолутно централизован. Најочитије се то видело у члановима закона који дефинишу да је министар тај који именује све директоре школа у Србији и да школски одбор више нема никакву улогу, осим саветодавне. Министар Шарчевић је упорно, кроз све јавне наступе негирао такво тумачење, тврдећи да ће демократска процедура бити очувана, да се ништа неће променити у начину избора директора, и да део јавности то злонамерно тумачи. А да ли је баш тако?

    Ситуација у ОШ "Свети Сава" у Шапцу указује баш супротно. Претходни директор школе је 6. новембра поднео оставку. Школски одбор, као орган управљања (закон и га и даље тако третира) исту је прихватио и на истој седници донео одлуку о расписивању конкурса, али и дао предлог за вршиоца дужности директора! Предлог је већ сутра, 7.новембра упућен министарству. За оне који нису довољно добро упознати са садашњим и ранијим законским решењима напомињем да је до примене новог ЗОСОВ-а одлука и именовање вршиоца дужности директора била искључиво на школском одбору.  Новим законом је и та надлежност пренета на министра. Он је тај који, у складу са законом,  у року од 8 дана именује вршиоца дужности, али је, случајно или намерно, из закона нестала одредба ко истог предлаже!

     У поменутој школи министар је именовао вршиоца дужности тек после 35 дана, односно 13. децембра. Дакле, већ тада је јасно прекршен закон. Питање је да ли је то једино кршење? Оно што је спорно, оно што посебно забрињава јесте што је именовао особу коју школски одбор није предложио! А ко онда јесте? По ком критеријуму и са које листе? Да ли то значи да министар може у сваком моменту да разреши било ког директора а да на његово место доведе неког просветног „стечајног управника“, некога по сопственом нахођењу, или по налогу неког локалног политичара? И све то због изостанка једне реченице у закону!

  

    Консултујући  правнике, међу којима су били  и неки професори са Правног факултета, закључак је да министар погрешно тумачи закон. У закону стоји да директора предлаже школски одбор, а како је вршилац дужности такође директор, али са ограниченим мандатом, то би, по мишљењу правника значило да и њега школски одбор мора да предложи. Као што у Закону нигде не стоје посебно исказане надлежности вршиоца дужности, већ само само надлежности директора, тако би, по мишљењу правника исти принцип морао бити примењен и на избор дриректора, односно вршиоца дужности директора. Дакле, по мишљењу струке, школски одбор је тај који предлаже а министар тај који у року од 8 дана именује. Понављам, то се није десило!

     На крају је криза решена али ова питања су остала без одговора. У сваком случају потребно је затражити аутентично тумачење правне норме, јер је велика вероватноћа да ћемо се веома брзо сустрести са истом ситуацијом. Ми ћемо, као Независни синдикат просветних радника Војводине, то и учинити!

     Постоје само два могућа одговора. Или је министар у овој школи грубо прекршио закон или је обмануо јавност када је исти бранио. Како год, ради неких будућих ситуација одговор је неопходан.