За Данску не знам, али овде је одавно све труло

       Са данашњег аспекта потпуно је неважно да ли је Шекспир само вешто избегавао да пише о владавини у својој домовини. Сентенца је преживела и готово да нема дана да се не користи у свакодневној комуникацији у Србији. Разлози су више него јасни.

Трулеж и задах се осети на сваком кораку. Не мислим само на последњих 5 година, смрад је дуготрајнији. Мења се интензитет, и ништа више. Напредни данас, жути и црвени  јуче, и то је небитно.  Политичке идеје су небитне. Па само данас, уједињене у власти, имамо либерале и левичаре, монархисте и републиканце, англофиле и русофиле....и како онда да не смрди? Само игре ради, ту нису, а комотно би могли бити и сви остали. Вишепартијски систем једнопартијског карактера. Било је у историји сличних примера. Људи су бежали, а народи или нестајали или опстајали на неком другом месту. Не морају сви да имају државу али је важно да преживе. Из ове перспективе то је и наш избор. А да ли мора бити тако?

        Политичка сцена у Србији је збир обичних торова, оивичен кочићима и жицом. Ти кочићи се временом померају, мало је већина у једном, мало у другом, али све што се дешава дешава се унутра. Тај мали проценат привилегованих  сигуран је од опасности, а вукови увек бирају лакше жртве. Ван тих торова живи већина, повремено блеји и она. Навија за ове или оне, аплаудира док им деца беже у вражију матер, чувајући тако сопствену главу. И тако игра траје. Да не буде забуне, не замерам ја онима унутра, они су себе решили. Да ли је то цивилацијско решење потпуно је све једно. Мене чудимо ми, ми на ветрометини, ми који немамо ништа, а опет ми који једини имамо моћ да то променимо. Зашто ми ћутимо?  Ако је политика загађена, да ли је загађен и сваки други вид људског организовања? Ја баш о томе хоћу, али често немам са ким!

      Измишљање топле воде је погрешно. Треба само да саберемо оно што имамо. А имамо 7 милиона људи од којих већина живи ван торова. Нисмо ми без обавеза. Ми треба да сејемо и жањемо за оне унутра. Колико год  деловало нестварно, ми смо разлог зашто они постоје а не обратно. Ми хранимо њих, а не они нас! Иако нас уче да је обратно. Ми смо и професори и лекари, ми смо и ратари и сточари, ми смо занатлије и трговци, војници и полицајци...., нас има више, а опет служимо мањини. Када год је систем покушавао да већину подреди мањини, мањина је знала да се организује. На исто имамо право и ми. Али изгледа да смо се и ми заразили. 

      

        Ја сам члан синдиката. За мене је синдикат организација која колективно треба да решава појединачне проблеме. Ако ми сејемо, прво ми и да једемо. Али, као што рекох, и ми смо се заразили. Синдикати су нам постали мали торови са малим и ситним интересима. Част изузецима, а све их је мање. Е сада, ако до оних првих не можемо, ове смо МИ ПРАВИЛИ. Ми смо их бирали да брину о нашим правима и потребама. Сада када видимо да то не раде, ми аплаудирамо и навијамо. Моћ навике!

     Данас у Србији постоје два велика, репрезентативна синдиката, а све ми се више чини да они са синдикатима немају ништа заједничко. Постоје и они мањи, еснафски, али и они су се заразили. У просвети имамо 4 таква. 4 синдиката, 4 лидера, и гомилу пропуштених шанси и пораза! Без циља и  стратегије (бар тако делује), возају нас правдајући се политиком као ограничавајућим фактором. А све је супротно. Да је политика другачија синдикати не би ни представљали значајну потребу. Нама политика не сме бити изговор већ мотив да се боље организујемо!

    

Ових дана се преговара око  Посебног колективног уговора, а од 100 хиљада запослених у области образовања тек неколико појединаца зна о чему се „преговара“. Уз дужно поштовање свим колегама, за то смо ми одговорни. Нико други. И није то само колективни уговор, ту су и закони и кршење истих, то је присила и омаловажавање, то је све оно због чега нам синдикати и требају. А њих нема! Непотребна је даља елаборација, сви ми то знамо, али нико ништа не чини да се то промени! Због личних интереса појединаца ми смо се определили да навијамо и да се хвалимо ко је од њих лепши, речитији...а не видимо да навијамо за сопствену пропаст.

      Тако да, трулеж је свуда око нас. Трула је политика али су трули и они који од политике треба да нас чувају. Да не буде забуне, ови није критика неких других, ово је и самокритика! Видим шта се дешава, пишем понекад, причам понекад, али резултат се није променио. Могу да се правдам да нисам имао довољну подршку, а можда је у питању и недостатак квалитета. Није ни важно, чињенице побеђују, а сви губимо. Уместо што чекамо Месију требали би се погледати у огледало. Ако погледамо поштено, вероватно нам се неће свидети оно што видимо. Али то би био први корак у оздрављењу. Ако нам је до тога уопште и стало.