VODA NAŠA NASUŠNA

Odavno su prošli svi „poslednji“ rokovi za završetak postrojenja za prečišćavanje pitke vode, a ispravne vode u Zrenjaninu i dalje nema. Nema više ni izjava čelnika grada da je rešenje „pred vratima“. Očigledno da je postrojenje koje godinama zajedno grade lokalni čelnici (potpomognuti državom) i gospodin Obradović sa svoje tri firme i 6 zaposlenih u jednom stanu, doživelo potpuni debakl. Ova igranka mora konačno da se završi. Svi smo odavno umorni, ali i siti laži, gluposti, obećanja....svega onoga što ova ekipa jedino ume da servira građanima. Nije da nije bilo lepo ali sada je već previše.

Pošto je potpuno jasno da su svi ugovorni rokovi daleko iza nas, da investitor nije ispunio svoje obaveze, a verujte, nemamo više ni para da finansiramo privatnu kompaniju gospodina Obradovića, stvari su potpuno jasne i ugovor se mora raskinuti. Da ne pominjem sada i zakonitost samog ugovora, izmenu zakona da bi se on retrokativno (što svakako nikada i ne može) legalizovao, pa sve do obećanja (opet lažnih) da će postrojenje sam polupati ako do septembra ne bude radilo. Činjenica je da je kraj novembra, da nikakvih analiza nemamo i da je zabrana vode za piće i pripremu hrane i dalje na snazi. Dakle, krajnje jednostavno, posao je propao i to treba jasno reći!

Kada se ugovor raskine, prvo moramo videti šta sa postrojenjem, pošto je u njemu „zarobljeno“ 100 miliona dinara javnog novca. Da bi o eventualnom preuzimanju postrojenja razmišljali, stručna i nezavisna komisija mora utvrditi stepen izgrađenosti, mogućnosti ali i nedostatke. Moraju se utvrditi i eventualna dugovanja „konzorcijuma“ prema trećim licima jer su građani Zrenjanina dali dovoljno para, vremena i strpljenja, da preuzimanje nekih dodatnih dugova nikako nije prihvatljivo. Ipak treba znati da te milione pozajmica nećemo imati odakle naplatiti ukoliko budemo „fendovali“ Obradovićevu imovinu.

Država, kao saučesnik u ovoj trenutnoj situaciji, mora rešiti pozajmicu sa Erste bankom i kreditima koji su gospodinu Obradoviću odavno dospeli na naplatu. To je najmanje što može učiniti nakon svega. Građani Zrenjanina jesu građani Srbije i ne može se država prema nama tako bahato ponašati.

Naravno, pored svega ovoga, nadležna tužilaštva konačno moraju pokrenuti postupke i utvrditi stepen i odgovornost pojedinaca u ovom „poslu“. Tek ako odgovorni budu sankcionisani, možemo se nadati da postoji bar promil pravne države. Takođe, izmenom Zakona o komunalnim delatnostima, koje je Vlada Srbije predložila a zatim Skupština Srbije usvojila, od vode je napravljena roba i to se mora menjati. Naročito jer je Ana Brnabić u nekoliko navrata izjavila da je zakon menjan upravo zbog Zrenjanina.

Voda nije političko već civilizacijsko pitanje, i ona ne može biti roba već predstavlja pravo svakog građanina Srbije, bez obzira na njegovo imovno stanje. Pristup vodi nije bio zabranjivan siromašnima ni u srednjem veku pa ne može ni u Srbiji u XXI veku, a to će se desiti ukoliko dozvolimo da javni vodovodi mogu postati privatno vlasništvo.

Dakle, raskid ugovora, pa da vidimo kako dalje. Glupo je čekati nešto što se nikada neće desiti.

Zašto su naši sindikati neuspešni?

Šta je to što razlikuje prosvetne radnike u Hrvatskoj, i nas u Srbiji? Zašto je tamo moguća sindikalna borba, a ovde gotovo nemoguća? Šta bi mi trebali promeniti kako bi postali uspešni?

Sve ovo, ali i još mnogo pitanja zaokuplja pažnju prosvetnih radnika u Srbiji, u danima dok naše kolege u Hrvatskoj radikalizuju, sada već višemesečni štrajk.

Da bi sagledali sve činjenice (a bez toga se ne može uspešno planirati budućnost) treba da razmišljamo u više pravaca. Prvi aspekt je položaj Hrvatske.  Hrvatska je član Evropske Unije i zakoni su usaglašeni sa onima u Evropi. Hrvatska nema Zakon o štrajku već je pravo na štrajk definisano Zakonom o radu, osim u delatnostima gde bi štrajk, zaista, ugrožavao život i bezbednost, što se uređuje posebnim zakonima. Ipak, iako je zakonski dozvoljena (pod određenim okolnostima) obustava rada tokom  štrajka u školama, zbog zaštite dece (za decu mlađeg uzrasta ili za decu sa poteškoćama u razvoju), škole i zaposleni organizuju posebne oblike zbrinjavanja. Naprosto, štrajk nije uperen protiv roditelja i učenika već protiv odluka Vlade Republike Hrvatske. 

Zbornica gimnazije Vladimir Nazor - Zadar, u štrajku.

Za vreme štrajka zaposleni su na radnom mestu, ili u toku radnog vremena u školi moraju biti bar štrajkački odbori.  Takođe, odrebama Zakona o radu definisano je da dani provedeni u štrajku ne moraju biti plaćeni (delimično ili u potpunosti) ali se to pravo retko koristi. Koliko znam, desilo se jednom pre 15-ak godina, i tada je sindikat iz štrajkačkog fonda nadoknadio zaradu zaposlenima.  Kada se radi o dugotrajnim štrajkovima (poput ovoga koji je u toku), a koji su retkost, država se retko odlučuje na uskraćivanje zarade jer se tada ti dani nadoknađuju , a tada zaposleni moraju dobiti te dane plaćene kao prekovremeni rad (50%) . Državi se tako nešto ne isplati. Da bi štrajk u školama u Hrvatskoj počeo prethodno se moralo pokušati sa mirenjem. Zakon jasno definiše mehanizam najave štrajka, vreme u kome se sa miriteljem (koji se može birati sa liste miritelja) pokušava doći do rešenja. Tek ako mirenje ne uspe donosi se odluka o štrajku. Naravno, mogući su i štrajkovi solidarnosti koji se najavljuju nešto drugačije. Zanimljivo je da o odredbama PKU nema štrajka, odnosno , ne može se tražiti u štrajku više nego što je već definisano. Kako bi se oni ponašali kada ono što je definisano ne bi bilo provedeno? Verovatno niko ne zna, jer su takve stvari moguće samo u Srbiji. Ovde se prava iz PKU ponište Zakonom o budžetu i budžetskom sistemu, a pravo koje je dogovoreno uopšte se ne poštuje (npr. nagrade definisane PKU).

Društvene okolnosti pod kojima se tamošnji štrajk odvija bitno su drugačije nego što je slučaj u Srbiji. U Hrvatskoj je udruženje roditelja podržalo štrajk prosvetnih radnika, ali i sindikati čine sve da se ta sinergija uspostavi.  Takođe, sadašnji štrajk otvara vrata prema celom društvu, na načine na koji sindikati veruju da će im najviše dobroga doneti. Tako je na dan obeležavanja žrtava rata  u Vukovaru, štrajk obustavljen na jedan dan, a zaposleni su sa učenicima prigodno obeležili, za građane Hrvatske, sećanje na taj značajan dan. Da izbegnem eventualne pogrešne kritike na ovaj tekst, ovom prilikom se ne bavim političkim aspektima te priče, već samo govorim o promišljanju sindikata kako obezbediti najširu moguću podršku. Mi to još uvek nismo naučili. Ono na šta se zaposleni u Hrvatskoj žale jednako je onome što konstatuju prosvetni radnici i u Srbiji. Pored ekonomskog aspekta (a on je mnogo bolji u Hrvatskoj nego kod nas) akcenat se stavlja na dostojanstvo prosvetnih radnika, ukazujući da njihov položaj ne sme biti društvena margina jer se bave jednom ključnom delatnošću za razvoj celokupnog društva.  Akcentovanje ovakvog razloga svakako pomaže podizanju podrške štrajku.

Čisto informacije radi, po onome što sam uspeo da pronađem na internetu, prosečna zarada sa VSS u školi iznosi nešto preko 7000 kuna, odnosno nešto ispod 1000 evra. Oni koji imaju određena zvanja mogu dobaciti do 11000 kuna (oko 1500 evra). Najniže zarade početnika bez položenih stručnih ispita kreću se oko 700 evra. Posebnim kolektivnim ugovorom za zaposlene u tamošnim školama definisana su neka prava kojih ovde nema, ili ih bar nema u praksi (Božićne nagrade, regres, topli obrok, dodatak  od 0,5 % na godinu staža...). Zanimljivo je da zaposleni preko 30 godina rada imaju pravo na dva sata manju radnu nedelju ili na uvećanje zarade od 4%.  Treba istaći i odredbe kolektivnog ugovora gde je definisano da se rad subotom plaća 25% više, nedeljom 35% više, smenski rad 10% više... Postoje dodaci definisani za rad u ruralnim područjima, a kako ne bi bilo nedoumica, sve takve škole su jasno pobrojane.  Naknada za bolovanje do 42 dana iznosi 85% njegove prosečne zarade u prethodna tri meseca, a 100% za povredu na radu, i još mnogo toga. Dakle, situacija liči na ovdašnju sa aspekta položaja obrazovanja, ali se prava bitno razlikuju. Od Zakona o radu, prava na štrajk, visine zarade, do odredbi kolektivnog ugovora, položaj prosvetnih radnika u Hrvatskoj mnogo je bolji nego u Srbiji. Zašto se oni onda uspešno bore, a ovde se „snom mrtvijem spava“? Naravno, reč je o ORGANIZACIJI SINDIKATA!

Štrajk u školama Hrvatske trenutno vode dva sindikata, Nezavisni sindikat zaposlenih u srednjim školama Hrvatske i Sindikat hrvatskih učitelja. Unutrašnja organizacija ovih organizacija bitno se razlikuje od one koju “praktikujemo” u Srbiji. Nešto od toga zavisi od zakonskih rešenja, ali mnogo toga i od odluka o unutrašnjoj organizaciji. Sindikati imaju podružnice po školama, a podružnice se formiraju ako ima minimum 5 članova sindikata, i ako to oni žele. Član u jednoj ustanovi automatski je član u svim ustanovama u kojima radi. Ukoliko nema podružnice, član sindikata može postati deo podružnice bilo koje ustanove i na taj način drugačije učestvovati u organizaciji sindikata.  Statuti ovih organizacija definišu županije kao gradivne jedinice. U zavisnosti od brojnosti, županijska povereništva imaju veći ili manji broj članova u oganima sindikata.  Ako sam dobro razumeo zakonske okvire, podružnice pri školama nisu pravna lica, ali im ne treba 15% zaposlenih (kao kod nas) da bi se bavili sindikalnim radom u ustanovi. Podružnice imaju zaseban račun (verovatno podračun) i pečat sindikata. Novac od članarine (1% kao i kod nas) deli se na dva dela. Jedan deo centrali, a drugi na račun povereništava. Zakonom, ali i aktima sindikata, jasno je definisano na šta se može trošiti novac u povereništvima. Lumperajki svakako nema.  Komunikacija sa članstvom daleko je ispred naše. Same vesti o procentima onih koji odbijaju ponudu Vlade Hrvatske, iskazanu čak u decimali, jasno sugerišu uspešnost komunikacije. Na većini sajtova, po otvaranju pojavljuje se link ka aplikaciji sindikata. Očigledno se moderne komunikacije koriste mnogo više nego ovde. Sindikat kome ja pripadam (Nezavisni sindikat prosvetnih radnika Vojvodine) pokrenuo je svoju aplikaciju pre nepunih godinu dana, a od tada, aplikaciju je pokrenuo i Sindikat obrazovanja Srbije. Ostalih za sada nema. Ipak treba reći da ni naša nije još uvek potpuno funkcionalna jer je mali broj preuzeo pa neki odeljci još nisu operativni, a aplikacija  SOS-a  faktički kopira sadržaj sajta, i ništa više. Podružnice imaju jasnu definisanu strukturu i broj poverenika obzirom na veličinu škole. Nisam nigde video kako se ti poverenici plaćaju, ali verujem da se radi o odredbama unutrašnje organizacije, a ne odluke države da ih “uzme pod svoje”. Mi smo prihvatanjem 12% dodatka na platu predsednicima legitimno državu uključili u unutrašnju organizaciju sindikata. To je nedopustivo, i to danas plaćamo.

Dakle, da bi mogli doći bar do prava kojima naše kolege u Hrvatskoj nisu zadovoljne (kamoli više od toga) moramo se drugačije organizovati. Ne kažem da je njihov model najbolji ali je svakako učinkovitiji od našeg.  Sindikati se moraju “profesionalizovati” , drugačije nacionalno organizovati, praviti podružnice a ne pravna lica po školama, omogućiti jasnu kontrolu rada predstavnika sindikata... U Hrvatskoj opoziv poverenika može pokrenuti ¼ odbora, ali i izvršni organi sindikata, kao i predsednik, ali postoji i zakonski okvir kada član tuži sindikat- što je ovde gotovo nemoguće. Sudovi ovde ne znaju ni koji je nadležan u takvim situacijama. Moramo se državi zahvaliti na “daru” koji nam daje i naći unutrašnje resurese kako bi došli u poziciju da se valjano  organizujemo. Ne moežmo pare trošiti na budalaštine a pritom nemati štrajkački fond. Ne možemo 90% ostaviti školi za izlete, ručkove, paketiće… a zvati se sindikat. Ukoliko budemo čekali da nas drugi (Evropska Unija) uvedu u red normalnosti, pitanje je da li će se to ikada desiti. Da li možemo to sami uraditi, više nije ni važno. Ako to ne pokušamo sudbina nam je zagarntovana!

VREME JE ZA NOVO VREME

      U delatnosti osnovnih i srednjih škola postoje 4 reprezentativne sindikalne organizacije. Dve su esnafske (SRPS i UNIJA), a dve su granske (GSPRS Nezavisnost i SOS). Kada sagledamo sve činjenice teško je ipak reći da mi uopšte imamo sindikat. Kako smo ovde došli i šta to treba menjati da bi imali sindikat kakav odgovara vremenu u kome živimo, odnosno potrebama 100.000 zaposlenih na ovom nivou obrazovanja?

    

U prošlom tekstu bavio sam se zakonskim ograničenjima koje utiču na rad sindikata. Danas pišem o odgovornosti nas samih za ovo što nam se dešava, a dešava se nam se to da je svakog meseca sindikat sve slabiji. Možda je najbolji dokaz ove moje tvrdnje prošlogodišnja izmena Zakona o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja. Naime, negde u oktobru 2018.godine sindikati su dobili poziv da uzmu učešće u izradi predloga izmena pomenutog zakona. Nešto više od mesec dana nakon toga, nakon delegiranja pojedinaca i slanja imena naših predstavnika za radnu grupu ministarstvu, Vlada R.Srbije usvojila je predlog izmena bez ijednog sastanka te radne grupe. Država je shvatlia da taj posao može da uradi i bez nas, i da naknadna reakcija sindikata nikako ne može da joj naškodi. Nažalost, vlast je bila u pravu. Ne samo da nismo imali snagu da se ozbiljno tome suprostavimo nego su sindikati prećutali ovu činjenicu i sopstvenom članstvu. Očigledno su shvatili da bi iznošenjem ovoga u javnost doveli do dodatnog osipanja i ovako malobrojnog članstva. Svaki član tada sebi može da postavi pitanje zašto bi bio član sindikata kada država uspešno ignoriše i njegovo postojanje.

Najstrašnije od svega je to što vrh sindikata nije započeo bilo kakvu unutrašnju transformaciju kako se ovo u budućnosti ne bi više dešavalo. Neki će se zapitati zašto se uopšte onda i boriti za ozdravljenje sindikata, ali svi bi morali shvatiti da je sindikat jedini valjan instrument za zaštitu prava i statusa zaposlenih, i da uništavanjem sindikata svi dodatno i konačno stradamo. To se ne sme dozvoliti!

     

Sadašnji trenutak možda najbolje oslikava ona priča o avionu koji pada. Do nekog momenta pilot svojim umećem i snagom motora može sprečiti pad, ali posle prelomne tačke ništa se više ne može uraditi. Verujem da je ta crvena linija našeg pada jako blizu, i da ćutanje i naknadna pamet nikome neće bti od koristi. Zato sve ovo i pišem, nadajući se da će ovi tekstovi doći do dovoljnog broja ljudi koji ne moraju biti saglasni sa mojim predlozima ozdravljenja sindikata, ali svi moramo biti svesni činjenica koje su neupitne.

    Koji je to kvar doveo do strmoglavog  poniranja?

Pored jasnog nesnalaženja u tranziciji iz socijalzma u kapitalizam i potpuno drugačije uloge sindikata, po mom skromnom mišljenju prelomni moment bilo je puštanje države u unutrašnju organzaciju sindikata. Naravno, reč je o dodatku do 12% na zaradu svakog predsednika školske, opštinske, gradske… reprezentativne organizacije. Ovim “darom” država je faktički preuzela kontrolu nad sindikatima. Na vrh sindikata su isplivali najgori, a pravljenje valjane organizacije predstavlja užasno težak, ali i dalje moguć, posao. Ovim “darom” akcenat se sklanja sa rezultata sindikalne borbe na zaštitu “važnih” pojedinaca. Svedoci smo najezde novih funkcionera koji pored dodataka od strane države pokušavaju uživati i benefite dodatne zaštite. Na ovaj način sindikat se, ne samo otuđuje od članstva, već i stavlja na potpuno drugu stranu. Kako očekivati aktivizam pojedinca bez koga sindikat i nije sindikat, kada predsednik dobija pare i zaštitu, a član preuzima sve rizike bilo koje akcije? Zato “lideri” pribegavaju stalnim i skandaloznim štrajkovima, a zatim odgovornost za mali odziv pripisuju “uspavanom” članstvu. Tako se samo zamagljuje i ovako katostrafalna slika, sindikati se osipaju a rezultati izostaju. Zatim sindikati, da bi se bar malo dodvorili članstvu, kupuju podršku ostavljajući najveći deo sindikalnog novca školskim organizacija da bi članovi (od svog novca!) išli na izlete, ručkove…”preko sindikata”. Ukratko, nastavimo li još neko vreme ovako pad je neminovan! Tada će vlast konačno završiti “tranziciju” sindikata u nešto što joj ne može praviti smetnju na putu proklamovanja države kao mesta jeftine i trpeljive radne snage.

Kako se onda organizovati? Po meni, menjati gotovo sve.

Sindikat mora da se organizuje na drugom nivou. Sve može da se uradi pravljenjem nove ili prepravkom neke postojeće organizacije. Oba modela imaju svoje mane i prednosti.

Prvo se moramo zahvaliti državi i vratiti joj dar kojim nas kupuje, a zatim unutrašnjim resursima preživeti dok ne ojačamo dovoljno za uspešnu promenu postojećih zakonskih rešenja (ovo je najveći izazov na ovom putu). Tu prevashodno mislim na drugačije finansiranje sindikata, ali i ništa manje važne izmene Zakona o štrajku, usvajanje Zakona o sindikatima... Svi treba da znamo da sindikati nisu neprijatelji poslodavca, već njegov korektivni faktor. To znači da svuda u svetu poslodavac finansijski pomaže sindikate, ne zato što ih voli već zato što uspešnim socijalnim dijalogom dobija zadovoljnog radnika, veću produktivnost, bolje rezultate…Najbolji model bi bilo finansiranje određenih plaćenih normi na osnovu broja članova. Npr. na svakih 300 članova jedna plaćena norma. Taj novac ide u kasu  sindkata, a zatim sindikat svojom unutrašnjom organizacijom definiše da li mu trebaju predstavnici sa nekim dodatkom u školama ili možda gradski ili regionalni poverenici. Ja sam za poverenike iz dva razloga. Članovi će dobiti bolju zaštitu (mnogo je lakše zastupati interese člana ako poslodavac nije i tvoj poslodavac), a sa druge strane tako bi proaktivno delovali na novu mrežu škola gde će se gasiti pravna lica, a samim tim i sindikati u školama koje bi tako prestale da postoje.

Zatim, republički prosvetni sindikat, opet po meni, treba organizovati na regionalnom principu. U takvoj asocijaciji Vojvodina, Beograd, zatim centralna, južna, zapadna i istočna Srbija treba da budu pravna lica. Unutrašnjom organizacijom regionalnih organizacija svakako treba sačuvati organizacije koje postoje a koje su spremne na drugačiju nacionalnu organizovanost, uz obavezan jedinstven nastup u republičkoj centrali. Tako sprečavamo centralizaciju, a podstičemo kreativnost pojedinaca. U zavisnosti od modela finansiranja regionalnih potreba (da li centrala ili region plaća poverenike, pravnike, kancelarije….) novac se deli najviše na te dve adrese. Statutom svake članice asocijacije, ali i centrale, moraju se definisati prava koja su dostupna svakom članu, nevezano gde se on nalazi. Obavezno se mora uvesti štrajkački fond jer bez njega ni jedan štrajk ne može doneti rezultata. Takođe, moramo shvatiti da je štrajk krajnje oruđe i da on mora praviti štetu poslodavcu a ne članu sindikata.

Sindikat (asocijacija regionalnih organizacija) mora da ima Skupštinu u kojoj sede predstavnici regiona spram broja članova koje predstavljaju. Broj se utvrđuje na osnovu broja članova koji plaćaju članarinu centrali. Predsednika sidnikata, opet po meni, treba birati na direktnim izborima, uz jasna ograničenja Statutom kako nam se ne bi desilo, u Srbiji uobičajno, otuđenje iz ličnih interesa. Za funkciju predsednika, po demokratskom modelu, može da se kandiduje bilo koji član sindikata. Takođe, ograničenje broja mandata  (jedan ili najviše dva) obavezno treba uvesti. Sindikat mora biti apsolutno transparentan kada govorimo o odlukama, finansijama…Koristeći modernu tehnologiju treba imati modele direktne komunikacije članova sa predstavnicima sindikata. Putem tim medija (ali i tradicionalnim načinima) uvesti direktno glasanje na predloge akcija, promena uređenja, izborima za predsednika, organe sindikata…

Dakle, stvari uopšte nisu komplikovane, i to je model koji funkcioše gotovo svuda u svetu, odnosno bar u onom delu sveta gde sindikati predstavljaju upravo ono što trebaju i biti. E sada, ako nas mrzi o ovome i da debatujemo onda je ona crvena linija pređena i pad je neminovan. Uz veru da se to još uvek nije desilo, vas koji ste bili voljni pročitati ove dve strane teksta neću više maltretirati. Ipak, jako je važno da ovo komenatrišete (pozitivno, negativno…) ne samo na blogu već još više na društvenim mrežama koje su trentno jedini model sindikalne komunikacije.

Kako do pravog prosvetnog sindikata?

     Da bi znali kakav nam prosvetni  sindikat treba prvo moramo znati gde se to danas nalazimo i koji su suštinski problemi  u sindikalnom delovanju. Po meni postoje dve vrste problema. Prvi problem  su zakonska rešenja a drugi je unutrašnja organizacija  samih sindikata. Pošto je problema puno, danas pišem samo o zakonskim smetnjama pravljenju zdravog sindikata, odnosno sindikata koji bi mogao uspešno da rešava nagomilane probleme u prosveti. Takođe, ovaj tekst se odnosi na sindikate u osnovnim i srednjim školama i domovima učenika, jer se za njih zasebno utvđuje republička reprezentativnost. Tekstovi o sindikatima u predškolskom ili visokom obrazovanju mogu biti tema narednih pisanja.

Zakon o radu propisuje da se sindikat formira kod poslodavca. Kako je država propisala da je škola poslodavac, jasno je da se sindikati tada najčešće registruju na nivou škole kao zasebna pravna lica. To što je većina sindikalnih organizacija iz škola udružena u neke centrale (regionalne, republičke...) ne menja na stvari, odnosno svaki školski sindikat koji se registruje u nadležnom ministarstvu (ministarstvo rada) mora poštovati zakonske propise vezane za funkcionisanje pravnih lica. To zapravo  znači da svaki školski sindikat  mora predati završni račun i plaćati izradu istih, kao i plaćati takse koje država za taj posao naplaćuje.  Zbog toga određeni procenat sredstava (50 do 90%) koje članovi izdvajaju za članarinu ostaje na školskom sindikalnom računu kako bi se finansirale obaveze prema državi. Tu igranku su neki sindikati rado prihvatili, odnosno ostavljajući veći procenat školskim sindikatima pokušavaju biti “iznad” konkurencije. Naravno, to neminovno znači manje novca za prave sindikalne aktivnosti, odnosno predstavlja sindikalno samoubistvo. Upravo se to danas dešava. 

     Novac koji “pretekne” posle zakonskih obaveza većina školskih sindikata koristi za ručkove, večere, izlete…što takođe nije sindikalna aktivnost a finansira se sindikalnim novcem. Koliko ove stvari “pojedu” novca  koji izdvajaju članovi možda najbolje svedoči činjenica da u nešto manje od 2000 škola i domova učenika postoji bar toliko registrovanih sindikalnih organizacija. Ako uzmemo u obzir samo završni račun koji obično košta od 5 do 10 hiljada dinara, dolazimo do cifre od 10 do 20 miliona dinara koje svake godine uplatimo državi i agencijama, a da to nema baš nikakvog praktičnog značaja za rad sindikata. Na taj način država finansijski uništava sindikate jer umesto da se izdvaja u npr. štrajkački fond mi taj novac dajemo državi. Kada tu dodamo ručkove i večere po školama cifra koja tako bude potrošena verovatno je veća od 40 miliona dinara godišnje!

     To što je škola poslodavac državi koristi i na drugi način.  Najvidljivije je bilo u momentu potrebe za masovnim tužbama zbog nezakonitih obračuna naknada zarada, jer pri ovom zakonskom rešenju zaposleni ne tuže državu (iako zarade i naknade plaća upravo država, a Zakon o radu priopisuje da to plaća poslodavac) već su zaposleni prinuđeni da tuže školu koja sa ovim stvarima nema baš nikavog dodira. Posledice su uobičajno mali broj pojedinačnih tužbi. Takođe, na taj način gotovo je onemogućen princip kolektivne tužbe jer svaki zaposleni tuži drugo pravno lice (školu).

     Rešenje se prevashodno mora tražiti u izmeni zakonske regulative. Ukoliko bi, kao što je slučaj u vojsci i policiji, svi zaposleni bili zaposleni u ministarstvu prosvete tada bi postojale samo sindikalne centrale, a eventualni opštinski, regionalni...nivoi organizovanosti bili bi deo odluke samih sindikata. Mada, niko sindikatima ni danas ne brani da se organizuju na npr. republičkom nivou, da ne registruju školske sindikate, da ne dele novac na više računa… Ali, ukoliko bi se sindikati tako organizovali  (za republičku reprezentativnost i tada je potrebno 10% od ukupnog broja zaposlenih) onda nemaju predsednike u školama  pa samim tim ne učestvuju u radu školskih odbora (mada je to najmanji problem), ne kontrolišu liste za preuzimanja… i najvažnije, niko nema dodatak od 12% na platu. Tu je dar od koga moramo bežati! Tada bi ovakvu organizovanost morale dobrovoljno prihvatiti sve sindikalne centrale jer bi u suprotnom mnogi predsednici sindikata “preleteli”, naravno obmanjujući članstvo (inormisanost je problem unutrašnje strukture pa o tome narednog puta), te otišli kod onih gde bi sačuvali lični benefit. Nažalost, ovo jeste trenutna realnost, bez obzira da li se to nekome sviđa ili ne sviđa, a spremnosti na ovaj korak svih sindikata nema ni na vidiku.

     Kao što sam napisao, 12% jeste kukavičije jaje koje mi uporno grejemo i negujemo. Sindikati, ovakvi kakvi danas jesu, znaju da većinu zaposlenih u članstvu drže predsednici u školama a ne rezultati rada central. Nije ni bitno da li je to posledica sposobnosti, hrabrosti… predsednika ili pak pukog prijateljstva ili nezainteresovanosti članstva. Dakle, dok postoji dodatak na platu predsedniku školskog sindikata koji finasira država, a nema spremnosti svih da se tome odlučno suprostave, od prosvetnih sindikata neće biti ništa! Odnosno, postojaće ovakvi kakvi jesu dok država ne reši da nas sve ugasi. 

     Mišljenja sam da bi demokratskom i transparentnom unutrašnjom organizacijom, uvođenjem poverenika za više škola (koje bi sami plaćali), gašenjem sindikata po školama… mogli doći do resursa za ozdravljenje sindikata. Sigurana sam da bi poverenik koji nije zaposlen kod poslodavca mnogo lakše i snažnije branio pravo svakog člana.  Naprosto, sada člana kod direktora brani neko kome je taj isti director poslodavac. Ako bi to promenili član bi bio zaštićeniji ali sadašnji predsednik školskog sindikata ne bi dobijao ni dinara. Naravno, ako nije dovoljno kvalitetan da baš on bude poverenik sa delimičnom. i celom zaradom iz članarine sindikata. 

Dalje, sindikati nemaju poseban zakon kojim bi se definisao njihov rad. Posle usvajanja novog Zakona o radu najavljeno je usvajanje i Zakona o sindikatima do kraja 2014. godine. To se naravno nije desilo. Sa druge strane postoji zakon koji ograničava rad sindikata, naročito u oblasti obrazovanja. Reč je o Zakonu o štrajku koji sem nas ima svega još nekoliko država na svetu. Tim zakonom onemogućen je istinski štrajk, odnsno obustava rada.  Srbija je potpisnik međunarodnih konvencija koje definišu esencijalne delatnosti u kojima je minimum procesa rada obavezan (bolnice, vatrogasci, vojska, policija…) i u njima nigde nema prosvete. Kako, i na koji način obustava rada u prosveti ugrožava živote stanovništva niko do sada nije dao odgovor. Treba priznati da se sindikati koji danas postoje nisu preterano potrudili da to pitanje isteraju do kraja. Ipak, sve i da to pravo postoji, bez štrajkačkih fondova (opisao sam zašto ih danas nema), ni zakonska mogućnost ne bi dala velike rezultate. Nikada i nigde za vreme obustave rada nema zarade a prosvetni radnici se nalaze u takvom finasijskom problem da čak i kašnjenje cele zarade dovodi do ozbiljnih problema svakoga od nas, a kamoli isplata zarade umanjenje zbog štrajka. Prosvetni radnici moraju da shvate da je štrajk krajnja mera koja se provodi kada drugog rešenja nema, i da se svuda u svetu provodi da bi se obustavom nanela veća šteta posodavcu nego što je zaposleni trpi. Da je drugačije, daje zarada uvek ista, i sam bi doneo odluku o štrajku do penzije.

Na sve ovo treba dodati i set zakona koji uređuju istu oblast (Zakon o radu, Zakon o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja, Zakon o zaposlenima u javnim službama) pa se svake godine dodatno umanjuju prava koje sindikat treba da čuva. Posledice ovog konglomerata zakona dovele su do suspenzije i osnovnih prava definisanih, i onako lošim, Zakonom o radu. To se najbolje vidi u odredbi Zakona o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja kojim se sprečava prijem u stalni radni odnos nakon rada od preko 2 godine na određeno vreme.

Dakle, da bi sindikati ozdravili moraju se menjati zakoni. Sa druge strane, da bi imali snagu da menjamo zakone prvo se sindikati moraju promeniti. Izleti, večere, krompir i polutke… moraju ostati deo prošlosti. Naprosto, okolnosti u kojima su ovakvi sindikati nastajali više ne postoje. Ovo je vreme zlotvorskog neoliberalnog kapitalizma i to vreme će pojesti svakoga ko nije u stanju da mu se suprostavi na valjan način. Ne zaboravite, trenutno je na čelu ministarsva državnnih škola neko ko je u isto vreme vlasnik i privatne škole. Valjda vam je onda jasno za koga on radi!

     Na kraju, sigurno je da postoji još gomila zakonskih problema na koje bi se moralo reagovati ali je to pitanje sposobnosti i volje svih nas. Ta volja će se najbolje videti u broju čitanja i komentarisanja na društvenim mrežama ovakvih tekstova. Ako svako ko ovo pročita prokomentariše na pozitivan ili negativan način ovo što ovde piše, onda ćemo bar znati da nismo potpuno mrtvi i da spasa još može biti. Bude li ćutanja, a ovakvih tekstova je baš malo, to znači da nas mrzi i da pročiatmo dve strane nečega što nas ograničava ili nam daje prostor za bolje organizovanje. Zato ova rečenica i jeste na kraju teksta. Kao i uvek, kolika god sila stoji sa druge strane, uvek je do nas samih.