KAKO SE KALILA ZRENJANINSKA VODA

Dugačko jeste, a samo je u tezama i ne može kraće. Svedočansvo najveće sramote Zrenjanina. Ako ne želite da znate istinu, nemojte da čitate.

Za one koji ipak reše, upozorenje. Verovatno ću mnogo toga propustiti, ali hajde da pokušam. Dopunite važnim, a preskočenim događajima pa ću uneti u dokument.

• 14. januar 2004. je dan kada je odlukom Pokrajinskog sekretarijata za zdravstvo voda u Zrenjaninu proglašena neispravnom i zabranjenom za piće i pripremu hrane. Istom odlukom Grad Zrenjanin je bio u obavezi da dok se problem ne reši, na neki drugi način (cisterne...) obezbedi građanima ispravnu vodu. To se nikada nije deilo.
• 22. aprila 2012. potpisan ugovor između JKP Vodovod i kanalizacija Zrenjanin sa Wassertechnik-om. Predviđena cena izgradnje fabrike 25,6 miliona evra, projektovana cena kubika vode 0.27-0.34 evro centi.
• 28. mart 2014. raskinut ugovor sa Wasserechnikom. Posao označen kao preskup, a kvalitet vode, posle pilot testiranja, u skladu sa evropskim, a ne našim pravilnikom.
•  Pomoćnik gradonačelnika Ivan Dević, u izjavi koju je dao medijima objašnjava razliku između prethodnog rešenje i onoga što će grad sada uraditi.

„U tom slučaju (Wassertehnick) Grad bi, nakon izgradnje tog postrojenja, postao i njegov vlasnik, a u sadašnjoj nabavci nije u pitanju nabavka materijalnih dobara, odnosno fabrike, već usluga"

• Krajem avgusta 2014. raspisan tender za nabavku usluge prečišćavanja pitke vode.· 
• Republička komisija za zaštitu prava u postupcima javnih nabavki 3.decembra 2014. poništila u celosti tender za nabavku usluge prešićavanja pitke vode u Zrenjaninu.
• 19.decembar raspisan novi tender. Gradonačnik Čedomir Janjić izjavio :

"Zrenjaninci će imati zdravu pijaću vodu 2015. godine. Problem rešavamo bez javnog novca. Cena vode biće 28 evro centi po kubiku”

• 12. februara 2015. potpisan ugovor između JKP Vodovod i kanalizacija u Zrenjaninu i italijanskog  Zillio SPA (organak u Srbiji). Posao će raditi konzocijum od tri firme (Zillio SPA, Zillio d.o.o. i Synertech) Potpisnici Goran Tajdić i Nenad Obradović.  Pored funkcionera grada potpisu prisustvovao tadašnji ambassador Italije Đuzepe Manco. Ugovorom definisano da će ispravna voda stići do građana u roku od 8 meseci, odnosno do 12. oktobra 2015. godine.
•  U momentu isteka roka za završetak projekta, nije postavljen ni kamen temeljac. Tada postaje jasno da posao neće ići kako su planirali.
•  Krajem septembra 2017. godine, sa dve godine kašnjenja, postrojenje prvi put krenulo sa probnim radom. Vikende obeležile havarije nakon kojih je grad ostajao na dan, dva bez bilo kakve vode.
•  19. novembra 2017. postrojenje prvi put prestalo sa radom. Pokrajinski sekretarijat za zdravstvo nije dostavio potrebnu saglasnost. Nakom prvog prestanka sa radom svima postaje jasno da ne samo da postoje problemi u finansiranju i realizaciji projekta, već postoji i zakonski problem da se posao uspešno okonča. 
•  30. januar 2018. godine Ana Brnabić u poseti Gradu Zrenjaninu izjavljuje sledeće :

"Dobra vest je da je fabrika završena, a problem je nastao kod Zakona o komunalnim delatnostima po kome privatna kompanija ne može da se bavi uslugom prečišćavanja vode.

• Nakon izjave Ane Brnabić, Nenad Obradović iskazuje spremnost da proda postrojenje državi ili gradu. Iznosi da su troškovi do tada oko 8.5 miliona evra, a što se tiče zakonskog propusta (iako je zakon ekspilicitan) izjavljuje:

“To je greška koja se potkrala svima, pa i nama. Ne mogu da krivim nikog – ako mi nismo dobro pročitali, što bi drugi čitali za nas? Tako da, nažalost, to je tako kako jeste"

•  Marta 2018.godine, opozicione političke stranke i udruženja, kroz neformalni savez nazvan “Zajedno za vodu” zahtevaju od Grada i JKP Vodovod informaacije o celom postupku. Stav je da se ne sme dozvoliti kupovina “mačke u džaku”, odnosno ne sme se uzimati postrojenje u vlasništvo grada ukoliko ne znamo u kojoj meri je završeno, sposobno da preradi vodu, kakvi su dugovi……
•  Aprila 2018. postaje javna informacija da je ceo posao kreditiran od Ersste banke u iznosu od 4 miliona evra. Nejasno kako kada u prihodnim stranama nijedne od članica konzorcijuma  nema proknjižen prihod po ovom osnovu.
•   U postupku prikupljanja podataka od strane “Zajedno za vodu” javnost saznaje da su sve tri članice konzorcijuma na istoj adresi sa istim zakonkim zastupnikom.·      
•   Na zvaničan zahtev za pristup informacijama od javnog značaja upućen direktoru JKP Ivanu Deviću, da nam pokaže rezultate merenja probnog rada postrojenja, isti odgovara da te rezultate nema i da se obratimo investitoru. Drugim rečima, direktor JKP kaže da on koji je odgovoran za snabdevanje građana vodom ne zna šta građanima teče kroz česme. 
• 15. juna 2018. godine razrešen direktor JKP Vodovod i kanalizacija Ivan Dević. Na mesto v.d direktora imenovan Predrag Bodiroga koji se još uvek nalazi u istom pravnom svojstvu (skoro 2 godine) na čelu JKP Vodovod i kanalizacija.
•  Juna 2018. godine “Zajedno za vodu” podnosi krivičnu prijavu protiv N.N lica zbog kršenja Zakona o komunalnim delatnostima prilikom tendera i sklapanja ugovora.
•  Od strane gradskih i republičkih vlasti, kao i od Nenada Obradovića, javnost u više navrata obaveštena o toku pregovora o otkupu postrojenja. Sporna cena. Odgovora na postavljena pitanja o samom postrojenju nema. Ni reči.
• 16. novembra 2018. Vlada Srbije na redovnoj sednici usvaja predlog Izmena i dopuna Zakona o komunlanim delatnostima i šalje ga u Skupšinu Srbije na usvajanje. Javnost o ovome ne zna ništa. Na sednici Skupštine Srbije, decembra 2018. uz usvajanje Budžeta za 2019. godinu, uz set od još 63 različita zakona, usvaja izmenu zakona i od tada privatnik može da se bavi poslovima u vodosnabdevanju. To je jednina izmena pomenutog zakona. Javnost saznaje za promenu kada je ona gotova.
•  19. decembra, tri dana nakon usvajanja izmena zakona u Skupštini, postrojenje za prečišćavanje vode u Zrenjaninu ponovo počinje sa radom. Nezabeleženo u savremenoj istoriji da se izmenom zakona, 3 godine kasnije, ozakoni nezakonit ugovor. Podsećam, retroaktivna primena zakona ne postoji kao pravna mogućnost. To nije standard koji propisuje samo naš Ustav, već ga propisuje svaki najviši pravni akt, čak i u demokratski najnerazvijenim zemljama sveta.
• 17. aprila 2019. godine, postrojenje ponovo prestaje da radi. Zvanično zbog nagomilanog taloga na filterima. Još jednom se pokazuje da su Zrenjaninci deo eksperimenta jer oni koji su gradili postrojenje nemaju pojma na šta će sve naići. Naprosto, kada se radi kako se radilo, jasno je da nema ni rezultata.
• Ambasada Italije 9. maja 2019. godine odgovara na javni upit Građanskog preokreta o ulozi kapitala i firmi iz Italije u poslu prečiščavanja vode. U nemuštom odgovoru kažu sledeće:

“Verujemo u podršku Opštine Zrenjanin, kod koje smo urgirali povodom ovog pitanja, kako bi se brzo došlo do rešenja”

• 17. maja 2019. godine Skupština Zrenjanina daje “pozajmicu” privatnom vlasniku postrojenja u iznosu od 67,5 miliona dinara.  Građanski preokret obaveštava javnost o tom događaju koji se krio u papirima skupštinskih odluka. Podsećam da je prilikom zaključenja ugovora sa konzorcijumom rečeno da taj posao grad neće koštati ni dinara. Ta rečenica je bezbroj puta ponovljena od strane lokalnih vlasti. Pored ovoga, rebalansom budžeta predviđeno i 42 miliona dinara za subveniciju za prešićenu vodu za piće, za koje ni danas ne znamo da li su utrošena ili nisu.
• 26. juna 2019.  Ana Brnabić ponovo dolazi u Zrenjanin u posetu gradu i postrojenju. Tom prilikom daje neverovatni izjavu. Država je menjala zakon da bi od nezakonitog čina sačuvala javne funkcionere i privatne partnere.

“Izmenili smo i zakon kako bi privatni investitor pružao uslugu prečišćavanja vode… Da pokažemo građanima i medijima šta sve radimo i da vidimo zajedno šta ćemo uraditi i naravno, da očekujemo da do 10. jula krene voda za građane Zrenjanina koja je dobra za piće.”

•  Nakon ponovnog dolaska Ane Branbić u Zrenjanin i postrojenje, 9. avgusta 2019. Nenad Obradović nas obaveštava da su na “korak od pobede” i da je postrojenje preuzelo vodonabdevanje grada u celosti. Tada predstavnici konzorciju izjavljuju da ukoliko ne uspeju da obezbede ispravnu vodu do oktobra, sami će čekićem polupati postrojenje.
•  5. septembra Građanski preokret podnosi krivičnu prijavu Tužilaštvu za organizovani kriminal protiv Čedomira Janjića, Nenada Obradovića, Gorana Tajdića, Ivana Devića, Predraga Bodiroge i Jasmine Malinić. Protiv pomenutih lica prijava je podneta zbog sumnje da su izvršili niz krivičnih dela tokom poslednjih pet godina u vezi sa vodosnabdevanjem. Pored poznatog prebacivanja 67.5 miliona dinara privatnom partneru, JKP Vodovod i kanalizacija je u dva navrata bila jemac platca i plaćala opremu kupljenu za postrojenje, kao i još jednom prilikom dala milionsku “pozajmicu”. Sve ukupno, preko 100 miliona dinara javnog novca dato je “konzorcijumu”. Uz prijavu prosleđeno preko 60 strana dokaznog materijala. Podesćam, u ceo posao se ušlo jer grad nema novca pa smo nezakonito posao dali nekome ko ga ima. Na kraju, pored kredita koji ćemo opet mi da vraćamo, još i 100 miliona u kešu, a to je ono što je poznato, vode i dalje nema. Nejasno je šta je ulog investitora.
•  20. oktobra dva člana Upravnog odbora Građanskog preokreta podnela Ustavnu žalbu zbog toga što im je u trajanju od više od 15 godina uskraćena voda za piće.
• 27. oktobar 2019. godine, Sveta Petka slava SNS. Na obeležavanju sveštenik SPC Slađan Ristić čestita uspehe lokalnoj vlasti uz izjavu " Konačno smo dobili i zdravu vodu."
•  27. decembra 2019.godine postrojenje ponovo prestaje da radi. Isključeno na zahtev JKP Vodovod i kanalizacija jer su se u vodi pojavile prekomerne količine opasnih bakterija. Nezvanično, u vodi se nalazila i velika količina fekalne bakterije koja je nastala kao proizvod postupka prečišćavanja. Na ovo su stručnjaci dugo upozoravali ali niko nije hteo da sluša.
• 28. decembra gradonačelenik Čedomir Janjić izjavljuje :

"Imali smo zacrtane rokove koji su probijeni, jer prečistač ne daje pijaću vodu koja zadovoljava sve zadate parametre. Dali smo novi rok investitoru (do kraja marta, prim. aut.) i, ukoliko sve ne bude po propisima, raskinućemo ugovor i neko će za to morati da snosi odgovornost"

• 20. janura pokrenut postupak proširenja krivične prijave od strane Građanskog preokreta, jer je na osnovu pribavljene dokumentacije,  ali i javno iznete činjenice od strane gradonačelnika Zrenjanina, za sve vreme “probnog rada” koji sa prekidima traje već nekoliko godina, sav otpad (oko 20% celokupne vode), uključujući i hazardni otpad koji se zakonom mora odlagati na propisan način, išlo direktno u kanalizaciju, pa u istom kvaliteteu ( Zrenjanin ne poseduje kolektor za prečišćavanje otpadne vode) direktno u Begej. Pritom, za tu uslugu privatnom postrojenju usluga nikada nije fakturisana, a samim tim i nikada nije ni naplaćena. Na taj način za višemilionske sume ostao je uskraćen JKP , budžet grada i republike, a privatnik je stekao nezakonitu dobit.
•  13. februara u akciji policije privedeni Nenad Obradović, Ivan Dević i Goran Tajdić. Tajdić odmah posle davanja iskaza pušten do pokretanja psotupka, a  Obradovići i Deviću određen pritvor do 30 dana. Nikada nismo saznali da li je akcija provedena na osnovu neke prijave ili samostalnog rada istražnih organa. Kako se istek tog roka (30 dana) poklopio sa vanrednim stanjem zbog COVOD-19, ne znamo da li su pušteni ili im je pritvor produžen, kao ni da li je postupak otpočeo.
• 15. februara Građanski preokret podneo krivičnu prijavu protiv ministra privrede Gorana Kneževića, a na osnovu audio zapisa objavljenih na KTV televiziji 12. februara. U istom audio zapisu, neki od njegovih najbližih saradnika upravo njega označavaju kao onoga ko donosi sve odluke u poslu prešičćavanja vode u Zrenjaninu.
• 24. februara JKP obaveštava javnost da je Postrojenje ponovo rpeuzelo snabdevanje grada vodom.

„Obaveštavamo javnost da nam je putem mejla stigla registraciona prijava o promeni u APR-u ovlašćenog lica za zastupanje privrednog društva Gruppo Zilio doo Beograd, kojom je na funkciju direktora, umesto razrešenog Nenada Obradovića, imenovan Bojan Dimkić”

•  8. aprila, u sred pandemije virusa kada je higijena jedini spas, ceo Zrenjanin ostaje bez vode. Prvobitno najavljeno isključenje zbog dodatnih radova (povećanje pritiska) u postrojenju produžilo se jer se, kako su saopštili desio “strujni udar” pa je grad umesto u 23h ostao bez vode u popodnevnim satima. Posao nije završen na vreme pa vodu građansvo nije dobilo u 7h 9. aprila, već je sve do kasnih večernjih sati snabdevanje bilo ograničeno. Poseban problem predtadstavlja odluka nadležnih da se za vreme radova ne pokreće snabdevanje iz bunara (kao što je bilo u prethodnih 50 godina), te su građani ostavljeni i bez tehničke vode, iako je ona mogla (a po Zakonu o komunalnim delatnostima i morala) da im se doprema. Sve to u sred pandemije.
•  Istog dana, 8. aprila, Grad Zrenjanin odnosno gradonačelnik daje, po meni jednu od najbezobraznijih izjava:

“Чињеница је да је забрана још увек на снази, али тенутно грађани Зрењанина у водоводној мрежи имају воду одличног квалитета, тачније воду која одговара Правилнику. Ове анализе потврђују да смо на правом путу који ће резултирати скидањем забране која је на снази од 2004. године.”

• 9. aprila Građanski preokret podneo novu krivičnu prijavu protiv direktora vodovoda jer je iz saopštenja medija i novinara u Zrenjaninu jasno rečeno da je pomenuto preduzeće, da bi novinari ćutali o svim dešavanjima, davalo medijima i pojedincima iz medija da besplatno toče gorivo na račun Vodovoda, javnog preduzeća koje je u milionskom negativnom poslovanju.
• 10. aprila, u izjavi datoj KTV televiziji, novi direktor postrojenja Bojan Dimkić kaže da on i ne poznaje Nenada Obradovića, da su njega tu postavili novi vlasnici, kako on kaže “Jevreji”. Nejasno je kako i gde je došlo do promene vlasništva u postrojenju kada ni u jednoj od članica konzorcijuma, bar po APR nije bilo nikakvih promena.
•  10. april, gradonačelnik Zrenjanina kaže da će grad raspisati javnu nabavku u sred vanrednog stanja kako bi se zgrade opremile dodatnom opremom kako ne bi bilo problema sa pritiskom. Nejasno je čijim novcem, i zašto se to radi kada je postrojenje “ugovorom” na koji se poziva obavezno da “gura” u sistem vodu pod pritiskom od 3.2 bara, što bi bilo sasvim dovoljno. Da li se javnim novcem ponovo saniraju neuspesi postrojenja? Da ne komentarišem dalje.
•  Danas, 11. aprila, potpuno je jasno da se u vreme vanrednog stanja, bez bilo kakve kontrole, na silu pokušava ukinuti zabrana upotrebe vode za piće, zabrana koja traje još od početka 2004. godine!

Sigurno sam mnogo toga propustio, gomila stvari se tu dešavala, rokovi su produžavani desetinama puta, broj aneksa nezakonitog ugovora niko ne zna…ali neka ostane kao svedočanstvo koje ćemo dopunjavati i sačuvati od zaborava.

Posle svega, posle miliona javnog novca uloženih u nešto što nije naše (a ne znamo ni ko kaže da njegovo jeste), zabrana upotrebe vode (ako je i ima) i dalje je na snazi, odgovorni su i  dalje na svojim funkcijama, a većina građana i onih koji ovo trpe i u svojim domovima. Bez vode, ali i bez normalne ljudske reakcije.

Što se mene tiče, krivi su svi. Najviše je kriva lokalna a zatim i republička vlast. Ipak, od odgovnosti pred našom decom, zato što ćutimo i trpimo, nećemo pobeći ni mi.

Još jednom, ono što sam propustio dopunite na mrežama, ovde...da sačuvamo od zaborava i sramote.

VODA NAŠA NASUŠNA

Odavno su prošli svi „poslednji“ rokovi za završetak postrojenja za prečišćavanje pitke vode, a ispravne vode u Zrenjaninu i dalje nema. Nema više ni izjava čelnika grada da je rešenje „pred vratima“. Očigledno da je postrojenje koje godinama zajedno grade lokalni čelnici (potpomognuti državom) i gospodin Obradović sa svoje tri firme i 6 zaposlenih u jednom stanu, doživelo potpuni debakl. Ova igranka mora konačno da se završi. Svi smo odavno umorni, ali i siti laži, gluposti, obećanja....svega onoga što ova ekipa jedino ume da servira građanima. Nije da nije bilo lepo ali sada je već previše.

Pošto je potpuno jasno da su svi ugovorni rokovi daleko iza nas, da investitor nije ispunio svoje obaveze, a verujte, nemamo više ni para da finansiramo privatnu kompaniju gospodina Obradovića, stvari su potpuno jasne i ugovor se mora raskinuti. Da ne pominjem sada i zakonitost samog ugovora, izmenu zakona da bi se on retrokativno (što svakako nikada i ne može) legalizovao, pa sve do obećanja (opet lažnih) da će postrojenje sam polupati ako do septembra ne bude radilo. Činjenica je da je kraj novembra, da nikakvih analiza nemamo i da je zabrana vode za piće i pripremu hrane i dalje na snazi. Dakle, krajnje jednostavno, posao je propao i to treba jasno reći!

Kada se ugovor raskine, prvo moramo videti šta sa postrojenjem, pošto je u njemu „zarobljeno“ 100 miliona dinara javnog novca. Da bi o eventualnom preuzimanju postrojenja razmišljali, stručna i nezavisna komisija mora utvrditi stepen izgrađenosti, mogućnosti ali i nedostatke. Moraju se utvrditi i eventualna dugovanja „konzorcijuma“ prema trećim licima jer su građani Zrenjanina dali dovoljno para, vremena i strpljenja, da preuzimanje nekih dodatnih dugova nikako nije prihvatljivo. Ipak treba znati da te milione pozajmica nećemo imati odakle naplatiti ukoliko budemo „fendovali“ Obradovićevu imovinu.

Država, kao saučesnik u ovoj trenutnoj situaciji, mora rešiti pozajmicu sa Erste bankom i kreditima koji su gospodinu Obradoviću odavno dospeli na naplatu. To je najmanje što može učiniti nakon svega. Građani Zrenjanina jesu građani Srbije i ne može se država prema nama tako bahato ponašati.

Naravno, pored svega ovoga, nadležna tužilaštva konačno moraju pokrenuti postupke i utvrditi stepen i odgovornost pojedinaca u ovom „poslu“. Tek ako odgovorni budu sankcionisani, možemo se nadati da postoji bar promil pravne države. Takođe, izmenom Zakona o komunalnim delatnostima, koje je Vlada Srbije predložila a zatim Skupština Srbije usvojila, od vode je napravljena roba i to se mora menjati. Naročito jer je Ana Brnabić u nekoliko navrata izjavila da je zakon menjan upravo zbog Zrenjanina.

Voda nije političko već civilizacijsko pitanje, i ona ne može biti roba već predstavlja pravo svakog građanina Srbije, bez obzira na njegovo imovno stanje. Pristup vodi nije bio zabranjivan siromašnima ni u srednjem veku pa ne može ni u Srbiji u XXI veku, a to će se desiti ukoliko dozvolimo da javni vodovodi mogu postati privatno vlasništvo.

Dakle, raskid ugovora, pa da vidimo kako dalje. Glupo je čekati nešto što se nikada neće desiti.

Zašto su naši sindikati neuspešni?

Šta je to što razlikuje prosvetne radnike u Hrvatskoj, i nas u Srbiji? Zašto je tamo moguća sindikalna borba, a ovde gotovo nemoguća? Šta bi mi trebali promeniti kako bi postali uspešni?

Sve ovo, ali i još mnogo pitanja zaokuplja pažnju prosvetnih radnika u Srbiji, u danima dok naše kolege u Hrvatskoj radikalizuju, sada već višemesečni štrajk.

Da bi sagledali sve činjenice (a bez toga se ne može uspešno planirati budućnost) treba da razmišljamo u više pravaca. Prvi aspekt je položaj Hrvatske.  Hrvatska je član Evropske Unije i zakoni su usaglašeni sa onima u Evropi. Hrvatska nema Zakon o štrajku već je pravo na štrajk definisano Zakonom o radu, osim u delatnostima gde bi štrajk, zaista, ugrožavao život i bezbednost, što se uređuje posebnim zakonima. Ipak, iako je zakonski dozvoljena (pod određenim okolnostima) obustava rada tokom  štrajka u školama, zbog zaštite dece (za decu mlađeg uzrasta ili za decu sa poteškoćama u razvoju), škole i zaposleni organizuju posebne oblike zbrinjavanja. Naprosto, štrajk nije uperen protiv roditelja i učenika već protiv odluka Vlade Republike Hrvatske. 

Zbornica gimnazije Vladimir Nazor - Zadar, u štrajku.

Za vreme štrajka zaposleni su na radnom mestu, ili u toku radnog vremena u školi moraju biti bar štrajkački odbori.  Takođe, odrebama Zakona o radu definisano je da dani provedeni u štrajku ne moraju biti plaćeni (delimično ili u potpunosti) ali se to pravo retko koristi. Koliko znam, desilo se jednom pre 15-ak godina, i tada je sindikat iz štrajkačkog fonda nadoknadio zaradu zaposlenima.  Kada se radi o dugotrajnim štrajkovima (poput ovoga koji je u toku), a koji su retkost, država se retko odlučuje na uskraćivanje zarade jer se tada ti dani nadoknađuju , a tada zaposleni moraju dobiti te dane plaćene kao prekovremeni rad (50%) . Državi se tako nešto ne isplati. Da bi štrajk u školama u Hrvatskoj počeo prethodno se moralo pokušati sa mirenjem. Zakon jasno definiše mehanizam najave štrajka, vreme u kome se sa miriteljem (koji se može birati sa liste miritelja) pokušava doći do rešenja. Tek ako mirenje ne uspe donosi se odluka o štrajku. Naravno, mogući su i štrajkovi solidarnosti koji se najavljuju nešto drugačije. Zanimljivo je da o odredbama PKU nema štrajka, odnosno , ne može se tražiti u štrajku više nego što je već definisano. Kako bi se oni ponašali kada ono što je definisano ne bi bilo provedeno? Verovatno niko ne zna, jer su takve stvari moguće samo u Srbiji. Ovde se prava iz PKU ponište Zakonom o budžetu i budžetskom sistemu, a pravo koje je dogovoreno uopšte se ne poštuje (npr. nagrade definisane PKU).

Društvene okolnosti pod kojima se tamošnji štrajk odvija bitno su drugačije nego što je slučaj u Srbiji. U Hrvatskoj je udruženje roditelja podržalo štrajk prosvetnih radnika, ali i sindikati čine sve da se ta sinergija uspostavi.  Takođe, sadašnji štrajk otvara vrata prema celom društvu, na načine na koji sindikati veruju da će im najviše dobroga doneti. Tako je na dan obeležavanja žrtava rata  u Vukovaru, štrajk obustavljen na jedan dan, a zaposleni su sa učenicima prigodno obeležili, za građane Hrvatske, sećanje na taj značajan dan. Da izbegnem eventualne pogrešne kritike na ovaj tekst, ovom prilikom se ne bavim političkim aspektima te priče, već samo govorim o promišljanju sindikata kako obezbediti najširu moguću podršku. Mi to još uvek nismo naučili. Ono na šta se zaposleni u Hrvatskoj žale jednako je onome što konstatuju prosvetni radnici i u Srbiji. Pored ekonomskog aspekta (a on je mnogo bolji u Hrvatskoj nego kod nas) akcenat se stavlja na dostojanstvo prosvetnih radnika, ukazujući da njihov položaj ne sme biti društvena margina jer se bave jednom ključnom delatnošću za razvoj celokupnog društva.  Akcentovanje ovakvog razloga svakako pomaže podizanju podrške štrajku.

Čisto informacije radi, po onome što sam uspeo da pronađem na internetu, prosečna zarada sa VSS u školi iznosi nešto preko 7000 kuna, odnosno nešto ispod 1000 evra. Oni koji imaju određena zvanja mogu dobaciti do 11000 kuna (oko 1500 evra). Najniže zarade početnika bez položenih stručnih ispita kreću se oko 700 evra. Posebnim kolektivnim ugovorom za zaposlene u tamošnim školama definisana su neka prava kojih ovde nema, ili ih bar nema u praksi (Božićne nagrade, regres, topli obrok, dodatak  od 0,5 % na godinu staža...). Zanimljivo je da zaposleni preko 30 godina rada imaju pravo na dva sata manju radnu nedelju ili na uvećanje zarade od 4%.  Treba istaći i odredbe kolektivnog ugovora gde je definisano da se rad subotom plaća 25% više, nedeljom 35% više, smenski rad 10% više... Postoje dodaci definisani za rad u ruralnim područjima, a kako ne bi bilo nedoumica, sve takve škole su jasno pobrojane.  Naknada za bolovanje do 42 dana iznosi 85% njegove prosečne zarade u prethodna tri meseca, a 100% za povredu na radu, i još mnogo toga. Dakle, situacija liči na ovdašnju sa aspekta položaja obrazovanja, ali se prava bitno razlikuju. Od Zakona o radu, prava na štrajk, visine zarade, do odredbi kolektivnog ugovora, položaj prosvetnih radnika u Hrvatskoj mnogo je bolji nego u Srbiji. Zašto se oni onda uspešno bore, a ovde se „snom mrtvijem spava“? Naravno, reč je o ORGANIZACIJI SINDIKATA!

Štrajk u školama Hrvatske trenutno vode dva sindikata, Nezavisni sindikat zaposlenih u srednjim školama Hrvatske i Sindikat hrvatskih učitelja. Unutrašnja organizacija ovih organizacija bitno se razlikuje od one koju “praktikujemo” u Srbiji. Nešto od toga zavisi od zakonskih rešenja, ali mnogo toga i od odluka o unutrašnjoj organizaciji. Sindikati imaju podružnice po školama, a podružnice se formiraju ako ima minimum 5 članova sindikata, i ako to oni žele. Član u jednoj ustanovi automatski je član u svim ustanovama u kojima radi. Ukoliko nema podružnice, član sindikata može postati deo podružnice bilo koje ustanove i na taj način drugačije učestvovati u organizaciji sindikata.  Statuti ovih organizacija definišu županije kao gradivne jedinice. U zavisnosti od brojnosti, županijska povereništva imaju veći ili manji broj članova u oganima sindikata.  Ako sam dobro razumeo zakonske okvire, podružnice pri školama nisu pravna lica, ali im ne treba 15% zaposlenih (kao kod nas) da bi se bavili sindikalnim radom u ustanovi. Podružnice imaju zaseban račun (verovatno podračun) i pečat sindikata. Novac od članarine (1% kao i kod nas) deli se na dva dela. Jedan deo centrali, a drugi na račun povereništava. Zakonom, ali i aktima sindikata, jasno je definisano na šta se može trošiti novac u povereništvima. Lumperajki svakako nema.  Komunikacija sa članstvom daleko je ispred naše. Same vesti o procentima onih koji odbijaju ponudu Vlade Hrvatske, iskazanu čak u decimali, jasno sugerišu uspešnost komunikacije. Na većini sajtova, po otvaranju pojavljuje se link ka aplikaciji sindikata. Očigledno se moderne komunikacije koriste mnogo više nego ovde. Sindikat kome ja pripadam (Nezavisni sindikat prosvetnih radnika Vojvodine) pokrenuo je svoju aplikaciju pre nepunih godinu dana, a od tada, aplikaciju je pokrenuo i Sindikat obrazovanja Srbije. Ostalih za sada nema. Ipak treba reći da ni naša nije još uvek potpuno funkcionalna jer je mali broj preuzeo pa neki odeljci još nisu operativni, a aplikacija  SOS-a  faktički kopira sadržaj sajta, i ništa više. Podružnice imaju jasnu definisanu strukturu i broj poverenika obzirom na veličinu škole. Nisam nigde video kako se ti poverenici plaćaju, ali verujem da se radi o odredbama unutrašnje organizacije, a ne odluke države da ih “uzme pod svoje”. Mi smo prihvatanjem 12% dodatka na platu predsednicima legitimno državu uključili u unutrašnju organizaciju sindikata. To je nedopustivo, i to danas plaćamo.

Dakle, da bi mogli doći bar do prava kojima naše kolege u Hrvatskoj nisu zadovoljne (kamoli više od toga) moramo se drugačije organizovati. Ne kažem da je njihov model najbolji ali je svakako učinkovitiji od našeg.  Sindikati se moraju “profesionalizovati” , drugačije nacionalno organizovati, praviti podružnice a ne pravna lica po školama, omogućiti jasnu kontrolu rada predstavnika sindikata... U Hrvatskoj opoziv poverenika može pokrenuti ¼ odbora, ali i izvršni organi sindikata, kao i predsednik, ali postoji i zakonski okvir kada član tuži sindikat- što je ovde gotovo nemoguće. Sudovi ovde ne znaju ni koji je nadležan u takvim situacijama. Moramo se državi zahvaliti na “daru” koji nam daje i naći unutrašnje resurese kako bi došli u poziciju da se valjano  organizujemo. Ne moežmo pare trošiti na budalaštine a pritom nemati štrajkački fond. Ne možemo 90% ostaviti školi za izlete, ručkove, paketiće… a zvati se sindikat. Ukoliko budemo čekali da nas drugi (Evropska Unija) uvedu u red normalnosti, pitanje je da li će se to ikada desiti. Da li možemo to sami uraditi, više nije ni važno. Ako to ne pokušamo sudbina nam je zagarntovana!

VREME JE ZA NOVO VREME

      U delatnosti osnovnih i srednjih škola postoje 4 reprezentativne sindikalne organizacije. Dve su esnafske (SRPS i UNIJA), a dve su granske (GSPRS Nezavisnost i SOS). Kada sagledamo sve činjenice teško je ipak reći da mi uopšte imamo sindikat. Kako smo ovde došli i šta to treba menjati da bi imali sindikat kakav odgovara vremenu u kome živimo, odnosno potrebama 100.000 zaposlenih na ovom nivou obrazovanja?

    

U prošlom tekstu bavio sam se zakonskim ograničenjima koje utiču na rad sindikata. Danas pišem o odgovornosti nas samih za ovo što nam se dešava, a dešava se nam se to da je svakog meseca sindikat sve slabiji. Možda je najbolji dokaz ove moje tvrdnje prošlogodišnja izmena Zakona o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja. Naime, negde u oktobru 2018.godine sindikati su dobili poziv da uzmu učešće u izradi predloga izmena pomenutog zakona. Nešto više od mesec dana nakon toga, nakon delegiranja pojedinaca i slanja imena naših predstavnika za radnu grupu ministarstvu, Vlada R.Srbije usvojila je predlog izmena bez ijednog sastanka te radne grupe. Država je shvatlia da taj posao može da uradi i bez nas, i da naknadna reakcija sindikata nikako ne može da joj naškodi. Nažalost, vlast je bila u pravu. Ne samo da nismo imali snagu da se ozbiljno tome suprostavimo nego su sindikati prećutali ovu činjenicu i sopstvenom članstvu. Očigledno su shvatili da bi iznošenjem ovoga u javnost doveli do dodatnog osipanja i ovako malobrojnog članstva. Svaki član tada sebi može da postavi pitanje zašto bi bio član sindikata kada država uspešno ignoriše i njegovo postojanje.

Najstrašnije od svega je to što vrh sindikata nije započeo bilo kakvu unutrašnju transformaciju kako se ovo u budućnosti ne bi više dešavalo. Neki će se zapitati zašto se uopšte onda i boriti za ozdravljenje sindikata, ali svi bi morali shvatiti da je sindikat jedini valjan instrument za zaštitu prava i statusa zaposlenih, i da uništavanjem sindikata svi dodatno i konačno stradamo. To se ne sme dozvoliti!

     

Sadašnji trenutak možda najbolje oslikava ona priča o avionu koji pada. Do nekog momenta pilot svojim umećem i snagom motora može sprečiti pad, ali posle prelomne tačke ništa se više ne može uraditi. Verujem da je ta crvena linija našeg pada jako blizu, i da ćutanje i naknadna pamet nikome neće bti od koristi. Zato sve ovo i pišem, nadajući se da će ovi tekstovi doći do dovoljnog broja ljudi koji ne moraju biti saglasni sa mojim predlozima ozdravljenja sindikata, ali svi moramo biti svesni činjenica koje su neupitne.

    Koji je to kvar doveo do strmoglavog  poniranja?

Pored jasnog nesnalaženja u tranziciji iz socijalzma u kapitalizam i potpuno drugačije uloge sindikata, po mom skromnom mišljenju prelomni moment bilo je puštanje države u unutrašnju organzaciju sindikata. Naravno, reč je o dodatku do 12% na zaradu svakog predsednika školske, opštinske, gradske… reprezentativne organizacije. Ovim “darom” država je faktički preuzela kontrolu nad sindikatima. Na vrh sindikata su isplivali najgori, a pravljenje valjane organizacije predstavlja užasno težak, ali i dalje moguć, posao. Ovim “darom” akcenat se sklanja sa rezultata sindikalne borbe na zaštitu “važnih” pojedinaca. Svedoci smo najezde novih funkcionera koji pored dodataka od strane države pokušavaju uživati i benefite dodatne zaštite. Na ovaj način sindikat se, ne samo otuđuje od članstva, već i stavlja na potpuno drugu stranu. Kako očekivati aktivizam pojedinca bez koga sindikat i nije sindikat, kada predsednik dobija pare i zaštitu, a član preuzima sve rizike bilo koje akcije? Zato “lideri” pribegavaju stalnim i skandaloznim štrajkovima, a zatim odgovornost za mali odziv pripisuju “uspavanom” članstvu. Tako se samo zamagljuje i ovako katostrafalna slika, sindikati se osipaju a rezultati izostaju. Zatim sindikati, da bi se bar malo dodvorili članstvu, kupuju podršku ostavljajući najveći deo sindikalnog novca školskim organizacija da bi članovi (od svog novca!) išli na izlete, ručkove…”preko sindikata”. Ukratko, nastavimo li još neko vreme ovako pad je neminovan! Tada će vlast konačno završiti “tranziciju” sindikata u nešto što joj ne može praviti smetnju na putu proklamovanja države kao mesta jeftine i trpeljive radne snage.

Kako se onda organizovati? Po meni, menjati gotovo sve.

Sindikat mora da se organizuje na drugom nivou. Sve može da se uradi pravljenjem nove ili prepravkom neke postojeće organizacije. Oba modela imaju svoje mane i prednosti.

Prvo se moramo zahvaliti državi i vratiti joj dar kojim nas kupuje, a zatim unutrašnjim resursima preživeti dok ne ojačamo dovoljno za uspešnu promenu postojećih zakonskih rešenja (ovo je najveći izazov na ovom putu). Tu prevashodno mislim na drugačije finansiranje sindikata, ali i ništa manje važne izmene Zakona o štrajku, usvajanje Zakona o sindikatima... Svi treba da znamo da sindikati nisu neprijatelji poslodavca, već njegov korektivni faktor. To znači da svuda u svetu poslodavac finansijski pomaže sindikate, ne zato što ih voli već zato što uspešnim socijalnim dijalogom dobija zadovoljnog radnika, veću produktivnost, bolje rezultate…Najbolji model bi bilo finansiranje određenih plaćenih normi na osnovu broja članova. Npr. na svakih 300 članova jedna plaćena norma. Taj novac ide u kasu  sindkata, a zatim sindikat svojom unutrašnjom organizacijom definiše da li mu trebaju predstavnici sa nekim dodatkom u školama ili možda gradski ili regionalni poverenici. Ja sam za poverenike iz dva razloga. Članovi će dobiti bolju zaštitu (mnogo je lakše zastupati interese člana ako poslodavac nije i tvoj poslodavac), a sa druge strane tako bi proaktivno delovali na novu mrežu škola gde će se gasiti pravna lica, a samim tim i sindikati u školama koje bi tako prestale da postoje.

Zatim, republički prosvetni sindikat, opet po meni, treba organizovati na regionalnom principu. U takvoj asocijaciji Vojvodina, Beograd, zatim centralna, južna, zapadna i istočna Srbija treba da budu pravna lica. Unutrašnjom organizacijom regionalnih organizacija svakako treba sačuvati organizacije koje postoje a koje su spremne na drugačiju nacionalnu organizovanost, uz obavezan jedinstven nastup u republičkoj centrali. Tako sprečavamo centralizaciju, a podstičemo kreativnost pojedinaca. U zavisnosti od modela finansiranja regionalnih potreba (da li centrala ili region plaća poverenike, pravnike, kancelarije….) novac se deli najviše na te dve adrese. Statutom svake članice asocijacije, ali i centrale, moraju se definisati prava koja su dostupna svakom članu, nevezano gde se on nalazi. Obavezno se mora uvesti štrajkački fond jer bez njega ni jedan štrajk ne može doneti rezultata. Takođe, moramo shvatiti da je štrajk krajnje oruđe i da on mora praviti štetu poslodavcu a ne članu sindikata.

Sindikat (asocijacija regionalnih organizacija) mora da ima Skupštinu u kojoj sede predstavnici regiona spram broja članova koje predstavljaju. Broj se utvrđuje na osnovu broja članova koji plaćaju članarinu centrali. Predsednika sidnikata, opet po meni, treba birati na direktnim izborima, uz jasna ograničenja Statutom kako nam se ne bi desilo, u Srbiji uobičajno, otuđenje iz ličnih interesa. Za funkciju predsednika, po demokratskom modelu, može da se kandiduje bilo koji član sindikata. Takođe, ograničenje broja mandata  (jedan ili najviše dva) obavezno treba uvesti. Sindikat mora biti apsolutno transparentan kada govorimo o odlukama, finansijama…Koristeći modernu tehnologiju treba imati modele direktne komunikacije članova sa predstavnicima sindikata. Putem tim medija (ali i tradicionalnim načinima) uvesti direktno glasanje na predloge akcija, promena uređenja, izborima za predsednika, organe sindikata…

Dakle, stvari uopšte nisu komplikovane, i to je model koji funkcioše gotovo svuda u svetu, odnosno bar u onom delu sveta gde sindikati predstavljaju upravo ono što trebaju i biti. E sada, ako nas mrzi o ovome i da debatujemo onda je ona crvena linija pređena i pad je neminovan. Uz veru da se to još uvek nije desilo, vas koji ste bili voljni pročitati ove dve strane teksta neću više maltretirati. Ipak, jako je važno da ovo komenatrišete (pozitivno, negativno…) ne samo na blogu već još više na društvenim mrežama koje su trentno jedini model sindikalne komunikacije.

Kako do pravog prosvetnog sindikata?

     Da bi znali kakav nam prosvetni  sindikat treba prvo moramo znati gde se to danas nalazimo i koji su suštinski problemi  u sindikalnom delovanju. Po meni postoje dve vrste problema. Prvi problem  su zakonska rešenja a drugi je unutrašnja organizacija  samih sindikata. Pošto je problema puno, danas pišem samo o zakonskim smetnjama pravljenju zdravog sindikata, odnosno sindikata koji bi mogao uspešno da rešava nagomilane probleme u prosveti. Takođe, ovaj tekst se odnosi na sindikate u osnovnim i srednjim školama i domovima učenika, jer se za njih zasebno utvđuje republička reprezentativnost. Tekstovi o sindikatima u predškolskom ili visokom obrazovanju mogu biti tema narednih pisanja.

Zakon o radu propisuje da se sindikat formira kod poslodavca. Kako je država propisala da je škola poslodavac, jasno je da se sindikati tada najčešće registruju na nivou škole kao zasebna pravna lica. To što je većina sindikalnih organizacija iz škola udružena u neke centrale (regionalne, republičke...) ne menja na stvari, odnosno svaki školski sindikat koji se registruje u nadležnom ministarstvu (ministarstvo rada) mora poštovati zakonske propise vezane za funkcionisanje pravnih lica. To zapravo  znači da svaki školski sindikat  mora predati završni račun i plaćati izradu istih, kao i plaćati takse koje država za taj posao naplaćuje.  Zbog toga određeni procenat sredstava (50 do 90%) koje članovi izdvajaju za članarinu ostaje na školskom sindikalnom računu kako bi se finansirale obaveze prema državi. Tu igranku su neki sindikati rado prihvatili, odnosno ostavljajući veći procenat školskim sindikatima pokušavaju biti “iznad” konkurencije. Naravno, to neminovno znači manje novca za prave sindikalne aktivnosti, odnosno predstavlja sindikalno samoubistvo. Upravo se to danas dešava. 

     Novac koji “pretekne” posle zakonskih obaveza većina školskih sindikata koristi za ručkove, večere, izlete…što takođe nije sindikalna aktivnost a finansira se sindikalnim novcem. Koliko ove stvari “pojedu” novca  koji izdvajaju članovi možda najbolje svedoči činjenica da u nešto manje od 2000 škola i domova učenika postoji bar toliko registrovanih sindikalnih organizacija. Ako uzmemo u obzir samo završni račun koji obično košta od 5 do 10 hiljada dinara, dolazimo do cifre od 10 do 20 miliona dinara koje svake godine uplatimo državi i agencijama, a da to nema baš nikakvog praktičnog značaja za rad sindikata. Na taj način država finansijski uništava sindikate jer umesto da se izdvaja u npr. štrajkački fond mi taj novac dajemo državi. Kada tu dodamo ručkove i večere po školama cifra koja tako bude potrošena verovatno je veća od 40 miliona dinara godišnje!

     To što je škola poslodavac državi koristi i na drugi način.  Najvidljivije je bilo u momentu potrebe za masovnim tužbama zbog nezakonitih obračuna naknada zarada, jer pri ovom zakonskom rešenju zaposleni ne tuže državu (iako zarade i naknade plaća upravo država, a Zakon o radu priopisuje da to plaća poslodavac) već su zaposleni prinuđeni da tuže školu koja sa ovim stvarima nema baš nikavog dodira. Posledice su uobičajno mali broj pojedinačnih tužbi. Takođe, na taj način gotovo je onemogućen princip kolektivne tužbe jer svaki zaposleni tuži drugo pravno lice (školu).

     Rešenje se prevashodno mora tražiti u izmeni zakonske regulative. Ukoliko bi, kao što je slučaj u vojsci i policiji, svi zaposleni bili zaposleni u ministarstvu prosvete tada bi postojale samo sindikalne centrale, a eventualni opštinski, regionalni...nivoi organizovanosti bili bi deo odluke samih sindikata. Mada, niko sindikatima ni danas ne brani da se organizuju na npr. republičkom nivou, da ne registruju školske sindikate, da ne dele novac na više računa… Ali, ukoliko bi se sindikati tako organizovali  (za republičku reprezentativnost i tada je potrebno 10% od ukupnog broja zaposlenih) onda nemaju predsednike u školama  pa samim tim ne učestvuju u radu školskih odbora (mada je to najmanji problem), ne kontrolišu liste za preuzimanja… i najvažnije, niko nema dodatak od 12% na platu. Tu je dar od koga moramo bežati! Tada bi ovakvu organizovanost morale dobrovoljno prihvatiti sve sindikalne centrale jer bi u suprotnom mnogi predsednici sindikata “preleteli”, naravno obmanjujući članstvo (inormisanost je problem unutrašnje strukture pa o tome narednog puta), te otišli kod onih gde bi sačuvali lični benefit. Nažalost, ovo jeste trenutna realnost, bez obzira da li se to nekome sviđa ili ne sviđa, a spremnosti na ovaj korak svih sindikata nema ni na vidiku.

     Kao što sam napisao, 12% jeste kukavičije jaje koje mi uporno grejemo i negujemo. Sindikati, ovakvi kakvi danas jesu, znaju da većinu zaposlenih u članstvu drže predsednici u školama a ne rezultati rada central. Nije ni bitno da li je to posledica sposobnosti, hrabrosti… predsednika ili pak pukog prijateljstva ili nezainteresovanosti članstva. Dakle, dok postoji dodatak na platu predsedniku školskog sindikata koji finasira država, a nema spremnosti svih da se tome odlučno suprostave, od prosvetnih sindikata neće biti ništa! Odnosno, postojaće ovakvi kakvi jesu dok država ne reši da nas sve ugasi. 

     Mišljenja sam da bi demokratskom i transparentnom unutrašnjom organizacijom, uvođenjem poverenika za više škola (koje bi sami plaćali), gašenjem sindikata po školama… mogli doći do resursa za ozdravljenje sindikata. Sigurana sam da bi poverenik koji nije zaposlen kod poslodavca mnogo lakše i snažnije branio pravo svakog člana.  Naprosto, sada člana kod direktora brani neko kome je taj isti director poslodavac. Ako bi to promenili član bi bio zaštićeniji ali sadašnji predsednik školskog sindikata ne bi dobijao ni dinara. Naravno, ako nije dovoljno kvalitetan da baš on bude poverenik sa delimičnom. i celom zaradom iz članarine sindikata. 

Dalje, sindikati nemaju poseban zakon kojim bi se definisao njihov rad. Posle usvajanja novog Zakona o radu najavljeno je usvajanje i Zakona o sindikatima do kraja 2014. godine. To se naravno nije desilo. Sa druge strane postoji zakon koji ograničava rad sindikata, naročito u oblasti obrazovanja. Reč je o Zakonu o štrajku koji sem nas ima svega još nekoliko država na svetu. Tim zakonom onemogućen je istinski štrajk, odnsno obustava rada.  Srbija je potpisnik međunarodnih konvencija koje definišu esencijalne delatnosti u kojima je minimum procesa rada obavezan (bolnice, vatrogasci, vojska, policija…) i u njima nigde nema prosvete. Kako, i na koji način obustava rada u prosveti ugrožava živote stanovništva niko do sada nije dao odgovor. Treba priznati da se sindikati koji danas postoje nisu preterano potrudili da to pitanje isteraju do kraja. Ipak, sve i da to pravo postoji, bez štrajkačkih fondova (opisao sam zašto ih danas nema), ni zakonska mogućnost ne bi dala velike rezultate. Nikada i nigde za vreme obustave rada nema zarade a prosvetni radnici se nalaze u takvom finasijskom problem da čak i kašnjenje cele zarade dovodi do ozbiljnih problema svakoga od nas, a kamoli isplata zarade umanjenje zbog štrajka. Prosvetni radnici moraju da shvate da je štrajk krajnja mera koja se provodi kada drugog rešenja nema, i da se svuda u svetu provodi da bi se obustavom nanela veća šteta posodavcu nego što je zaposleni trpi. Da je drugačije, daje zarada uvek ista, i sam bi doneo odluku o štrajku do penzije.

Na sve ovo treba dodati i set zakona koji uređuju istu oblast (Zakon o radu, Zakon o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja, Zakon o zaposlenima u javnim službama) pa se svake godine dodatno umanjuju prava koje sindikat treba da čuva. Posledice ovog konglomerata zakona dovele su do suspenzije i osnovnih prava definisanih, i onako lošim, Zakonom o radu. To se najbolje vidi u odredbi Zakona o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja kojim se sprečava prijem u stalni radni odnos nakon rada od preko 2 godine na određeno vreme.

Dakle, da bi sindikati ozdravili moraju se menjati zakoni. Sa druge strane, da bi imali snagu da menjamo zakone prvo se sindikati moraju promeniti. Izleti, večere, krompir i polutke… moraju ostati deo prošlosti. Naprosto, okolnosti u kojima su ovakvi sindikati nastajali više ne postoje. Ovo je vreme zlotvorskog neoliberalnog kapitalizma i to vreme će pojesti svakoga ko nije u stanju da mu se suprostavi na valjan način. Ne zaboravite, trenutno je na čelu ministarsva državnnih škola neko ko je u isto vreme vlasnik i privatne škole. Valjda vam je onda jasno za koga on radi!

     Na kraju, sigurno je da postoji još gomila zakonskih problema na koje bi se moralo reagovati ali je to pitanje sposobnosti i volje svih nas. Ta volja će se najbolje videti u broju čitanja i komentarisanja na društvenim mrežama ovakvih tekstova. Ako svako ko ovo pročita prokomentariše na pozitivan ili negativan način ovo što ovde piše, onda ćemo bar znati da nismo potpuno mrtvi i da spasa još može biti. Bude li ćutanja, a ovakvih tekstova je baš malo, to znači da nas mrzi i da pročiatmo dve strane nečega što nas ograničava ili nam daje prostor za bolje organizovanje. Zato ova rečenica i jeste na kraju teksta. Kao i uvek, kolika god sila stoji sa druge strane, uvek je do nas samih.

Kazna strašnija od zločina, a zločin ostao bez kazne!

Ničim izazvana nesreća zadesila je ovaj miroljubiv i pošten narod, narušila sreću i opšte zadovoljstvo svih naših građana. Neverica na licima svakoga od nas i gnušanje nad strašnim činom. Šta je to tako nestvarno moglo da naruši „zlatno doba“ u kome živimo? Pa naravno DETE!

Naslovna vest ovih dana glasi : Učenik osnovne škole napao direktora škole i tvrdim predmetom naneo mu povrede.

Naše zgražavanje se očitava i na Googlu. Prve dve opcije, na upis reči „učenik“ daju samo kvalifikaciju dela nasilja učenika nad direktorom. Očekivano, neće valjda ljudi pretraživati osvojene medalje, uspehe... učenika, kada se zna šta je u rijalitiju zvanom Srbija na ceni. Naravno, nikome (ponajmanje odgovornima za stanje u društvu) neće pasti na pamet da sagledaju celu sliku ovog, ali situacija sa sličnim „ishodom“. Slučaj je privremeno zatvoren privođenjem učenika i određivanjem mesečnog pritvora u Kazneno popravnom zavodu. Što pametovati kada možemo streljati?

Majka učenika kaže da dete boluje od ADHS poremećaja (Attention Deficit Hyperactivity Disorder). Majka takođe kaže da se dete leči i da za 7 godina nije dobila pomoć nadležne institucije. Naravno, izjave majke nisu činjenice dok se ne dokažu.

O stanju ovog učenika, za medije je govorio i dr Aleksandra Kobialka-Novaković

“Kod poremećaja koji ovaj dečak ima deca ne mogu mirno da sede, ne mogu da se igraju jer takvu decu ne drži pažnja. Deca su asocijalna i za poremećaj socijalizacije ne postoji lek osim psihologije. Impulsivnost kod ovakve dece je takođe veoma teško lečiti jer se ne moze dete nakljukati bensedinima i ostaviti da spava ceo dan. U lečenje ovakve dece moraju biti uključeni psiholog, lekar, sociolog, porodica, nastavnici i institucije društva.”

Drugim rečima, očekivati da dete sa ovakvim problemom napravi ovakvu situaciju nije bez osnova. Ako je tako, to je incident, ali se ja plašim da će masa od ovoga napraviti suđenje i linč. Koliko čujem čak su i neki sindikati najavili štrajkove i proteste, očigledno zahtevajući da zaposleni u ustanovama znanja sa sobom na posao nose bar pendrek i biber sprej. Da li je baš to način za rešavanje višegodišnjih problema sa kojima se susreću prosvetni radnici?

Kuće znanja su postale mesta na kojima sve vrvi od vrnjačkog nasilja, gde roditelji tuku nastavnike…, gde niko nije bezbedan. Kako je posao “odgovoran” za razvoj civilizacije postao opasan za sve učesnike? Ovo je baza na kojoj bi trebalo da pravimo strategije, a ne da nosimo pendreke. Ovo je mesto gde institucije treba da postave stvari drugačije, a ne da prisilom i kaznom rešavaju posledice zanemarujući uzroke.

Srbija je do pre neku godinu imala predsednika koji nije znao na kom fakultetu je diplomirao. Srbija danas ima nekoliko ministara u čiju akademsku čestitost ne veruju ni oni koji ih brane. Kada se spustimo po vertikali stvari postaju još apsurdnije. Imamo predsednike opština koji za par meseci završe srednju školu i fakultet. Imamo stručnjake kojima se putevi raspadaju pre nego što su gotovi, trgovi ulaze u rekonstrukcije dan nakon otvaranja….Sve ovo jasno ukazuje da se ovde znanje meri diplomom, a diplomu je moguće kupiti kao i toalet papir. U društvu u kome se znanje ne ceni ne može se ceniti ni onaj koji znanje prenosi. Tako je jednostavno. Naravno, takvo društvo je osuđeno na propast. Koliko god to mnogima izgledalo nezamislivo, nestajali su i veći narodi zbog manjih budalaština koje su radili.

Sa druge strane šokiran sam raznim izjavama po internetu. “Očekivano od deteta kome je otac u zatvoru”; “Tetovirana majka (verovatno je treba spaliti čim inkvizitor dođe, prim.aut) umesto da brine o detetu kupa Nemce za pare”; “Zatvoriti ga za ceo život”….. Naš rov je izgleda ukupan na dnu okeana.

Drage kolege, prijatelji, građani…. imamo li mi snage i hrabrosti da se konačno pozabavimo uzrocima a ne posledicama? Ako možemo dajte da branimo vrednosti ZNANJA jer je to jedini lek. 

Drage kolege sindikalci, možemo li se solidarno, onako kako nam priliči, boriti ZA načela a ne PROTIV incidenata? Ako može, ja sam spreman. Ako ne može, da zatvaramo radnju. Ovako više zaista ne vredi!