Srbija je
danas de facto i de jure država apsolutne vlasti jednog čoveka i jedne
stranačke oligarhije. Autokratski vid vladanja izbija iz svake njihove
rečenice. Možda je najbolji pokazatelj jedna od poslednjih izjava u kojoj „prvorođeni“
kaže da sa opoziciom neće da priča jer su lopovi (niko ne pita zašto su onda
posle 7 godina i dalje na slobodi), ali hoće da priča sa narodom. To upravo i
radi, obilazi Srbiju našim parama da priča sa onima za koje smatra da su narod.
Njegov narod.To neodoljivo podseća na parolu iz nacističke Nemačke 30-ih godina
prošlog veka koja je glasila „Jedan narod, jedno carstvo, jedan vođa“. Naravno
da postoji razlika i ona je neupitna. Međutim pitanje je kako bi izgledala
vlast ovakvog čoveka da je Srbija moćna, snažna i brojna, a da su međunarodne
okolnosti slične onima iz prošlog veka.
Nažalost, on nije izolovani slučaj, takvih autokrata danas ima od Amerike,
preko Turske, Mađarske...sve do Rusije. Očigledno je da nešto globalno ne
valja. No, da se vratimo nama.
Prvo pitanje
koje svi sebi treba da postavimo jeste kako nam se ovo desilo tj. kako nam se
ovo stalno dešava? U poslednjih 30 godina generacije su stasale na ulicama
Srbije. Od 9.marta 1991. pa sve do danas, na ulicama se šetalo protiv raznih
autokrata i uvek nam se posle jednog olakšanja pojavi novi. To jasno ukazuje da
je sistem pokvaren i, kako da vam kažem, na pogrešnom putu svaka je stanica
pogrešna. Možda je neka izgledala lepše i modernije, možda je bila u cveću a ne
u korovu, ali ako je bila na pogrešnom putu ona je pogrešna. Naprosto, tu ne bi
smeli da se nalazimo. Možda je tu prva zamka prethodnih 30 godina. Možda se
vodilo idejom da je potrebno promeniti vođu, vozača, i da će se sve ono što ne
valja srušiti sa njim. To se u praksi tako ne dešava. Politička oligarhija u
Srbiji prezasićena je spodobama koje svaka nova vlast rado koristi.
Da li je stvar u pogrešnoj proceni, u ideji da su za promenu, bar u početku,
potrebni i takvi a kasnije se samo osladi pozicija vladara, ili u lošoj nameri
od starta, to je sada nebitno. Važno je da razumemo da se to dešava ako sve
prepustimo slučaju. Bilo je pokušaja posle 2000. da se uđe u te pore ali se to
brzo okončalo. Svi se sećamo kriznih štabova po firmama, preduzećima i
ustanovama ali je izbor kadrova i tada bio loš, bez jasne građanske kontrole.
Žeđ za bogatsvom i uticajem i tada je prevagnula i pobedila institucije u
nastajanju. Treba li podsećati na političku istoriju Gorana Vesića, Siniše
Malog, Rasima Ljaljića... ili političko
preživljavanje pa ponovni uzlet Socijalističke partije Srbije? Dakle, sistem je
tada preživeo. Zato nam se ovo danas i dešava. Kako to onda promeniti?
Odgovori na
takva pitanja nisu jednostavni. Za odgovore nije dovoljna jedna glava, jedna
stranka, jedan vođa, za odgovore treba mnogo veća participacija građana i
građanki. Jasno je da bi se vlast srušila padom „prvorođenog“ ali je pitanje šta
bi se posle izgradilo? Neman sistema se, po mom mišljenju, mora seći sa kraja,
od pipaka. Moramo biti jato pirana a ne ajkula. Moramo detektovati uzroke pre
nego što odstranimo posledicu. U suprotnom nevidljiva gangrena će zahvatiti i
onaj deo tela koji nije bio problematičan. Moramo biti proaktivni a ne pratiti
i vrebati greške sistema. Moramo poći od malog da bi došli do vrha, a to i nije
tako teško. Evo Zrenjanin, moj grad, grad velike industrijske tradicije,
velikih giganata i bezbrižnog života, danas je grad bez vode za piće, grad sa
nepotizmom na svakom koraku kuda vlast prolazi, grad sa zatrpanim saobraćajem,
grad bez obilaznice, grad u kome korisnici gradske toplane plaćaju dobrovoljno
dodatno penzijsko i invalidsko osiguranje zaposlenima u javnom preduzeću, grad
prljave industrije i jeftine radne snage, grad neuređenih škola i vrtića,
igrališta koja su opasnija od ulice, grad u kome je radništvo poniženo,
povređeno i stavljeno u funkciju opstanka sistema. Ovo su teme oko kojih
građani i građanke Zrenjanina treba da naprave konsenzus. To su motivi i iz
ovoga proizilaze jasni zahtevi bilo kojoj vlasti. Da prestanemo da budemo PROTIV
već da konačno počnemo ZA nešto da se borimo. Politika mora da se vrati
bazičnom. Kada se sa mojim komšijama izborim za čistiju ulicu, kolovoz bez
kratera, onda smo na dobrom putu. Kada shvatimo da je JAVNO nešto što pripada
svima nama onda ćemo izbaciti uljeze iz našeg vlasništva. Kada ustanemo u
odbranu prava na čistu vodu a protiv privatizacije vodosnabdevanja (mnogi i ne
znaju da je od 7.12.2018. godine voda u vodovodima postala roba na kojoj će
kapitalisti da zarađuju) onda sečemo pipke sistemu. Ne vlasti ovoga ili onoga
već SISTEMU! Kada mu uskratimo benefite, kada se oslobodimo tereta sužnjeg (a
političari nas građane odavno tako doživljavaju) i postanemo gospodari
sopstevnih života onda nam se autokrate neće dešavati. To bi značilo da smo
prepoznali uzrok i da smo lečili njega a ne posledicu.
Na kraju,
opet na protestima. Mislim da je svaki protest važan. On hrabri pojedinca,
uverava ga da nije on jedini koji vodi šta se dešava, tera ga da preduzme neophodne
korake... ali protest bez jasnog cilja, cilja koji vidi promenu sistema kao
vrhunski rezultat kome se stremi, poslužiće kao izduvni ventil i energija će
samo splasnuti. Zato se na protestima, naročito van Beograda, akcenat mora staviti
na lokalne probleme, na lokalne dripce koji su sve uzurpirali, na one jadne
ljude kojima država duguje milione za neisplaćene zarade a seče struju zbog
duga od 5 hiljada. Kada na protestima u
Zrenjaninu počnu da pričaju ovdašnji zemljoradnici kojima je sistem oteo zemlju
da bi razvijao velike kompanije, kada se obrate profesori iz škole koja je
morala biti rušena pre 30 godina jer je od azbesta, kada progovore trgovci koji
rade u robovlasničkom sistemu... tek onda će to biti pravi i istinski građanski
protesti. Takve, i samo takve proteste
podržavam u potpunosti. Kod trenutnih to ne vidim ali ću učiniti sve što je u
mojoj moći da se ta slika i motiv okupljanja promeni. U nadi da smo istoriju
naučili, vidimo se na ulici.
Нема коментара:
Постави коментар